Izvor: Politika, 12.Avg.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Staro sajmište treba da bude srpski Jad Vašem
Postoje originalni paviljoni koji su bili deo logora, trenutno stanje je takvo da Centralna kula može da se sruši
Srbija je po mnogo čemu jedinstvena, pa i po ovome: jedina smo zemlja u Evropi koja je toliko stradala u Drugom svetskom ratu, a koja ni 70 godina od početka ratnih sukoba nema nacionalni memorijalni centar posvećen žrtvama stradalim u tim nesrećnim godinama. Ima nekoliko manjih muzeja koji čuvaju sećanje na istoriju pojedinih koncentracionih logora, koji jedva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opstaju, postoji i Muzej žrtava genocida, koji radi sa svega nekoliko zaposlenih, nedavno je uređeno i najveće stratište u Srbiji u Jajincima, ali je i dalje poznatije kao beogradsko izletište i mesto za roštiljanje a spomenici u svesti nekih pojedinaca imaju isključivo materijalnu vrednost, pa bivaju oštećeni i pokradeni ne bi li se zaradio koji dinar po kilogramu materijala.
Ideja o osnivanju nacionalnog memorijalnog centra već duže vreme se ozbiljno razmatra na sastancima predstavnika Ministarstva rada i socijalne politike i Ministarstva kulture, a u posao su uključene i različite, relevantne institucije iz zemlje i inostranstva, objašnjava savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike, istoričar Dejan Ristić.
– Ostvarenje takve ideje osim sredstava, zahteva i dobro osmišljavanje, a tek kada zamisao preraste u ozbiljan projekat, moći ćemo sa njim da izađemo pred Vladu Srbije, koja će, nadamo se, usvojiti predlog o osnivanju nacionalnog memorijalnog centra. U ovom trenutku, međutim, teško je govoriti o nekim rokovima kada bi to moglo biti završeno i predato Vladi jer je posao obiman i veoma ozbiljan – kaže Ristić.
Kula Starog sajmišta 1937. godine i danas
Bila bi to kombinovana institucija, muzejska, arhivska, dokumentaciona, obrazovna, naučnoistraživačka, a lokacija koja se najozbiljnije razmatra za mesto takvog centra je beogradsko Staro Sajmište gde se nalazio najveći nacistički logor u jugoistočnoj Evropi i gde je stradalo oko 40.000 ljudi. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uradio je elaborat o sajmištu, današnjem stanju objekata, imovinsko-pravnim odnosima, kao i koracima koje bi trebalo preduzeti da bi se napravio memorijalni centar. Za početak trebalo bi zaustaviti legalizaciju objekata, zanatskih i ugostiteljskih radnji koje su izgrađene ili useljene u neke od zgrada koje čine ovaj kompleks. Sledeći korak je rešavanje imovinsko-pravnih odnosa, kaže Aleksandra Fulgosi, pomoćnica direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, koja je bila na čelu tima koji je radio elaborat.
– Tamo decenijama postoje umetnički ateljei, koji su u katastrofalnom stanju, ima i privatnih stanova. Ateljei bi trebalo da dobiju drugu lokaciju, a trebalo bi rešiti pitanje onih koji tu žive. Prvi od koraka, zatim, bio bi revitalizacija centralne kule i Italijanskog paviljona jer oni se u papirima vode na pravo korišćenja grada Beograda, tu nema nikakvih sporova, dok, na primer, oko Spasićevog paviljona godinama traje imovinski spor, to je privatna svojina koja je u sporu. Mogle bi se brzo staviti u funkciju centralna kula i italijanski paviljon, ali prethodno državna i gradska uprava moraju da se slože šta žele od ovog prostora – napominje Fulgosi.
Sajmište, prema zamisli koju je u elaboratu razrađivao Zavod, ne bi bilo samo memorijalni centar holokausta, već centar posvećen svim žrtvama, sa velikom bibliotekom, arhivom, istraživačkim centrom gde bi se mogle održavati konferencije i okrugli stolovi, a jedna od glavnih uloga bila bi obrazovna. Elaborat je prošle godine predat Skupštini grada Beograda, ali od tada nije bilo nikakvih sastanaka sa gradskim čelnicima niti bilo kakve povratne informacije, ističe Fulgosi.
Sajmište je pravo mesto za jedan takav centar, logor koji se tu nalazio ima i regionalni značaj jer su tu dovođeni zatvorenici iz Grčke, Albanije, NDH, pa povezuje stradanje različitih naroda na ovim prostorima, kaže istoričar Milan Koljanin iz Instituta za savremenu istoriju.
– U Skoplju je nedavno otvoren muzej holokausta, ali tamo je građena posebna zgrada za to, dok ovde imamo originalne paviljone koji su bili deo logora. Taj prostor bi morao da bude uređen, a trenutno stanje je takvo da centralna kula može da se sruši. Posete muzejima Banjičkog ili niškog logora, na primer, stvar su dobre volje nastavnika istorije, a to bi moralo da bude deo nastavnog plana i programa. Sa jednim ovakvim memorijalnim centrom to bismo u potpunosti mogli da ostvarimo – navodi Koljanin.
Borba za obeležavanje jevrejskog koncentracionog logora na Starom sajmištu, gde su danas privatni stanovi, ateljei, restorani, kafići, zanatske radnje, škola, nelegalni objekti, traje godinama, uz mnogo obećanja sa visokih i najviših mesta i bez ostvarivanja ičeg od obećanog, kaže Aleksandar Nećak, predsednik Saveza Jevrejskih opština Srbije.
– Sajmište je naš Jad Vašem, mesto na kojem bi trebalo da se čuva uspomena na sve žrtve. Podignut je spomenik antifašistima u blizini Sajmišta, ali 6.800 jevrejskih žena i dece nisu bili antifašisti. Oni, kao i mnogi drugi, su ubijani zato što su bili Jevreji, kao što su i Romi i Srbi ubijani zbog svoje nacionalne pripadnosti. Ne mogu da razumem da podunavske Švabe mogu da dobiju građevinsku dozvolu da izgrade spomenik nacističkom saradniku, gradonačelniku Vršca, a da Sajmište decenijama ne može da bude dostojno obeleženo – ističe Nećak.
Jelena Čalija
objavljeno: 13.08.2011
