Izvor: Blic, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stari televizori se prodaju kao novi
U prodavnicama kao nov može da se kupi i recikliran televizor. Ima novu kutiju, dugmad, ambalažu, a stari ekran. I kupovna starog za novo je samo finansijski deo štete, a osnovni je da unošenje takvog aparata u kuću može da ima efekat klasične bombe. Efekti zračenja se, naravno, podrazumevaju, pod uslovom da se do njih stigne.
Otkud ti televizori? Prave ih razne fabrike po Kini. Tehnologija je toliko usavšena da u posebne mašine ubace stare kutije, plastika se reciklira, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dobije glanc nova kutija, onda stavi stari ekran. Uz svaku od tih fabrika, kažu, postoji ogromni otpad starih televizora. Posebne kompanije, bave se otkupom takvih televizora. Isplativost je očita jer, taj reciklirani televizor nosi cenu za oko 30 odsto nižu od najjeftinijeg regularnog. Za onog ko kupi takav televizor isplativosti nema, odnosno najmanja šteta mu je ako takav telezivor crkne posle par dana, pa ga izbaci u kontejner.
Takvi televizori, naravno, ne mogu da uđu u zemlje EU, ne mogu ni na tržište Amerike, ali mogu na tržišta trećih zemalja, a mi smo očito tu. Po slovu propisa ne bi mogli ni kod nas, ali prodavnice su ih pune, što znači da se ili štancuju atesti, ili nadležne službe ne rade posao za koji su zadužene.
Kako prepoznati takav televizor? Odgovor je: laik nikako.
U „Weg elektroniku", koji se bavi uvozom televizora, takođe, iz Kine, ali zbilja novih kažu da ih oni aparat od 55 centimetara plaćaju 61 dolar, pa kada se dodaju transporti troškovi i carina, PDV stiže se do cene od 7.500 dinara, a onda ide trgovačka marža. „Čistog" televizora po ceni od nepunih šest hiljada dinara, dakle, nema.
Druga zamka potrošačima je da na kutiji piše da je veličina ekrana 54, a da je veličina 51 centimetar.
Kada je reč o zemlji porekla to, baš, nikakav orijentir nije. Najveće svetske kompanije televizore proizvode dominantno u Kini. I to ne, tako što tamo imaju svoje fabrike, već koriste usluge tamošnjih fabrika. Budući da je reč o džinovskoj zemlji, džinovske su im i fabrike, pa se televizori zbilja štancuju po sistemu: „panasonik" ponedeljak, utorak „simens", sreda „elektroluks", četvrtak „ariston"... Slične fabrike postoje i u Turskoj... Reč je, naravno, o originalima.
- Kina ima fabrike vrhunskog kvaliteta, kapaciteta ogromnih i zato dobijaju poslove. Svi svetski proizvođači, uglavnom, sklapaju svoje televizore tamo jer im je tako najjeftinije. Ali, ti televizori po kvalitetu ne odskaču ni sa milimetar od onih koje te kompanije proizvode u svojim matičnim fabrikama. Ta globalizacija proizvodnje je toliko odmakla da se u tim fabrikama može, prema katalogu, da naruči struktura i kvalitet televizora koji se želi i to sa sopstvenim brendom. Problem je samo ući u tako ozbiljne fabrike, dobiti s obirom na to da veličine serija prihvatljivu cenu i onda održati svoj brend, odnosno na tržištu kroz svoj brend garantovati kvalitet - kaže za „Blic" vlasnik „Wega" Jovica Đurić.
Grad kataloga
Velike fabrike televizora u Kini broje, po pravilu, između 20.000 i 30.000 zaposlenih. Sa traka svake od tih fabrika unutar grada -fabrike izađe na milione aparata. Velike kompanije drže svoje licence, a u katalozima za ostale naručioce su asortimani od kvaliteta A do Š. Reciklaže ima, dakle, i kod velikih.
