Izvor: Politika, 04.Mar.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stari „fića“ atrakcija u Evropi
Nemačkim i francuskim autoputevima sada voze „zastave 750” koje je mesecima, deo po deo, obnavljao Miroslav Karanac iz Požege
Požega – „Fića se voli, sve ostalo se vozi“, kazuje nam požeški zaljubljenik u „fiće“ Miroslav Karanac dok strpljivo obavlja završni glanc automobila iz 1978. godine.
Kad Miroslav starog „fiću“ u novi pretvori, onda svaki, kao posebna atrakcija, odlazi kupcu u inostranstvo. Pet je tih davnašnjih domaćih automobila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u poslednje tri godine obnovio i svi se već voze po nemačkim i francuskim autoputevima.
– Na ovom plavom, koga, evo, završavam i on će verovatno u Švajcarsku, radim od avgusta prošle godine. I to po desetak sati dnevno, gotovo svaki dan. Do najsitnijeg detalja, s posebnom pažnjom da bih ga vratio u prvobitno stanje. Jer samo potpuno autentičan može dobro da se proda. Kupio sam ga dotrajalog, u okolini Požege. A sada je, pogledajte, kao iz fabrike i sa originalnim delovima do kojih se ne dolazi lako – pokazuje nam s ponosom svojih ruku delo četrdesetogodišnji Karanac.
Njegova ljubav prema automobilima, naročito „fićama“, rodila se u detinjstvu. Kod kuće su imali jednog ovakvog plavog i Miroslav je još u đačkim danima naučio da ga vozi. Potom je učestvovao kao srednjoškolac na takmičenjima u poznavanju saobraćajnih propisa, pa i pobedio 1993. na državnom takmičenju u konkurenciji đaka saobraćajnih škola na ispitu spretnosti u vožnji „juga“. Posle kratkog rada na požeškom radiju, vratio se svetu automobila: godine 1998. počeo je da radi kao instruktor vožnje. Imao svoju auto-školu, na dobrom glasu. A hobiju je veran, kružne automobilske trke ne propušta. Sada je porodičan čovek, ima dve devojčice, ali je bez zaposlenja, na birou rada.
– Do prošle godine obučavao sam vozače, ali stupanjem novog zakona iz te oblasti na snagu nemam dovoljno para da finansiram ono što se zahteva. Sada propisima traže da auto-škola ima tri instruktora i saobraćajnog inženjera, a ovde posla nema ni za dvojicu, a kamoli za četvoricu. Znam mnoge moje kolege u ovom kraju koji su zbog toga ugasili auto-škole – kazuje Miroslav.
Poslednjih godina, oprobao se u restauraciji starih „fića“, u čemu je imao uspeha, pa se sada, u borbi da bilo šta zaradi, tom poslu sasvim posvetio. Spojio je zadovoljstvo i korist, kako objašnjava.
– Pre neku godinu kupio sam jednog „fiću“ za sebe, koji je bio star 30 godina i delimično renoviran. Kad ga je video moj drugar Dragan Jevtović, vlasnik požeškog auto-servisa, rekao mi je: „Ti ovo možeš bolje da napraviš“. Bio je to izazov za mene i hteo sam da se u restauraciji oprobam. Doradim „fiću“, ugradim što više originalnih delova. Stavim sliku na Fejsbuk i javi mi se jedan kupac iz Nemačke, naš čovek koji tamo radi. Prodam taj auto i nešto zaradim. Posle sve krene bolje i lakše: povežem se sa raznim udruženjima prijatelja „fiće“ iz cele bivše SFRJ, saznam i gde mogu nabaviti originalne delove. Tragajući za starim „fićama“, išao je u Kanjižu, Bor, Leskovac, u sela zapadne Srbije. Neretko, vlasnici se emotivno vežu za ta kola, ne prodaju ih i kad ih ne voze. Video sam očuvane primerke i „krševe“, a uvek se trudio da ih kupujem u što boljem stanju. Cene se obično kreću od 100 do 1.000 evra – dodaje naš sagovornik.
Kad se poduhvati restauracije, najpre ceo auto rasklopi, svaki deo ponaosob. Kreću limarski i farbarski radovi, gde mu pomaže drugar Dragan, pa popravka motora, ako treba i generalna, pa sklapanje kao najzahtevnije. Originalni treba da budu i najmanji šraf i gumica, s tim što svaki taj deo nije lako naći, pa katkad traga širom Srbije. U lakšim poslovima Miroslavu i supruga Jelena pomaže. Po završetku, a radovi traju od tri do šest meseci, sledi prodaja.
– Valjda zato što do autentičnosti posebno držim, za obnovljene automobile bez problema nađem inostranog kupca. Prvi sam prodao našem gastarbajteru, da bi četiri sledeća kupili stranci: tri Nemci, a jednog Francuz. Oni ih sada, kao cenjene oldtajmere, voze po nemačkim i francuskim autoputevima. Stranci vole „fiću“ vernog originalu i lepo ga plaćaju, i po nekoliko hiljada evra. Imam posla, čim jedan završim počinjem drugi. A i ljudi u Srbiji mnogo vole da vide ovako sređenog „fiću“ na putu. Kad povezem tek završenog prilaze mi na ulici, zaustavljaju me, raspituju se za radove i cenu, traže da se uz auto fotografišu. Jednom sam se na Saboru trubača u Guči jedva odbranio od Slovenaca oduševljenih „fićom“ koji sam dovezao. Svuda se ljudi čude što vozilo koje je pre tri decenije prestalo da se proizvodi može da izgleda kao novo – kazuje Karanac, ne krijući želju da se krajem maja u Minhenu pojavi na skupu „fića“ iz cele Evrope.
Branko Pejović
objavljeno: 05.03.2014
.jpg)
