Izvor: Glas javnosti, 23.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stara dama u novom ruhu
KIKINDA - Članovi Etnograđanskog udruženja „Suvača“ iz Kikinde sopstvenim sredstvima i uz pomoć dobrih ljudi sredili su spoljašnji izgled nekadašnjeg mlina na konjski pogon - suvače. Dvadesetak entuzijasta udruženja formiranog pre četiri godine, koje nosi ime po nesuđenom turističkog biseru, zasukalo je rukave, pa je stara dama odenula novo ruho. Sređivanje godinama zapuštene suvače koja se nalazi na uglu ulica Moravske i NJegoševe trajalo je dva meseca.
- Dvorište >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je bilo obraslo u korov, stakla na prozorima porazbijana, a ramovi izvaljeni i polomljeni. Sve je podsećalo na smetlište. Zgrada je okrečena, a ograda ofarbana. Detaljnija revitalizacija unutrašnjosti suvače, ali i njene okoline prevazilazi naše mogućnosti i ingerencije. Još 1995. godine urađena je obimna dokumentacija za njeno sređivanje i potpuno uređenje okolnog prostora. Autorka projekta revitalizacije ovog etnografskog blaga arhitekta Biserka Ilijašev iz Kikinde takođe se zdušno zalaže da se suvača kao kulturno i graditeljsko blago spase od zuba vremena. Valjda će nova lokalna vlast imati više sluha - kaže predsednica etnograđanskog udruženja „Suvača“ Vera Živkov.
MELENAČKA VETRENJAČA
Iz pravca Kikinde ulaz u najveće banatsko selo Melenci krasi vetrenjača koja je podignuta 1899. godine. Detaljno je sređena, a da bi poprimila originalni izgled, treba da se instaliraju krila. U nekim zemljama stare vetrenjače pretvorene su u etnorestorane i mesta na kojima se održavaju različiti kulturno-umetnički programi, a tome streme i žitelji Melenaca. Prema podacima iz 1880. godine, u Vojvodini je postojalo čak 280 vetrenjača, a u Melencima sedam. Melenačka vetrenjača ovekovečena je u filmu „Pop Ćira i pop Spira“ 1956. godine. Kada je širom Vojvodine započela izgradnja modernih silosa i mlinova, vetrenjače su se preselile u istoriju.
Autentični spomenik kulture izgrađen još 1899. godine u Padeju prenet je u delovima u tridesetak kilometara udaljenu Kikindu. Sve do 1945. godine u suvači se mlelo žito, ali i paprika, biber i cimet. U Srbiji je ovo jedini sačuvan objekat ove vrste, iako ih je sredinom 19. veka bilo više od 50, a u Panonskoj niziji oko 50.000. Danas u svetu postoje još samo dve suvače - u mađarskom mestu Sarvaš i u Otoku u Hrvatskoj.
- Svi koji sada prođu pored nje kažu „hvala bogu da se neko setio ovoga“. Uz finansijska sredstva i zlatne ruke mehanizam za mlevenje mogao bi da se osposobi, pa da iz njega poteče čuveno kikindsko belo brašno koje se nekada koristilo na bečkom dvoru. Jedna prostorija pretvorila bi se u etnomuzej. Uz suvaču bi, prema projektu Biserke Ilijašev, nikla banatska kuća sa mini-pekarom, restoranom i letnjom pozornicom. Uz dobar zalogaj turistima bi se nudili banatski suveniri. Ubeđeni smo da bi to bio pravi potez - navodi Živkova.
Glavna drvena konstrukcija suvače visoka 8,6 metara s rasponom od 15 metara pokrivena je biber crepom. Na vertikalnu osovinu učvršćeno je 12 palica, a kada se mlelo žito, maksimalno se uprezalo šest pari konja. Pred Drugi svetski rat grupa lokalnih zadrugara suvaču je prodala Nemcu Gašparu Krimeru, a onda je 1945. nacionalizovana. Od 1951. stavljena je pod zaštitu države kao spomenik kulture.
