Izvor: Danas, 20.Maj.2015, 09:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je stvarno Čerčila opredelilo protiv Draže (2)
Prisećajući se susreta sa Titom brigadir Maklejn piše da je video "da je Tito razborit, sedokos čovek od oko 50 godina, u jednostavnom odelu od tvida i kravatom sa tačkicama, vrlo različitom od njegovih sadašnjih raskošnih uniformi".
Napominjući da je Tito "posedovao smisao za humor koji je bio najokrepljujući u opasnostima i nevoljama partizanskog vojevanja" i da nije krio da je komunista, Čerčilov izaslanik je dodao da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Tito bio "dovoljno veliki čovek i dovoljno siguran u sebe da ga ne uzrujavaju sitne inhibicije i doktrinarni duh (...) Naprotiv, bio je spreman da razgovara o bilo kom pitanju (...) Na kraju sam ubrzo otkrio da je bio izvanredan i kao vojni i kao politički vođa. Prijateljska lična saradnja među nama tada započeta trajala je neprekidno sve do mog konačnog odlaska iz Jugoslavije prošle godine".
Tada je, kaže Maklejn, otkrio da su partizani "organizacija, vojno i politički, u daleko većoj razmeri nego što je iko u spoljnjem svetu mogao da sanja".
Obaveštavajući nadređene da su partizani u leto 1941. godine pod vođstvom komunista otišli u šume i da su potom permanentno napadali "nemačke i italijanske okupacione snage svim sredstvima koja su im bila na raspolaganju", Maklejn svedoči u ovom tekstu da se neprijatelj od početka, "uviđajući opasnost, svetio okrutnim odmazdama, podjednako protiv svakog partizana koji je pao u njihove ruke i protiv civila".
Za razliku od Mihailovića, čiji zanos kao da je slabio posle početnih neuspeha, nastavlja Maklejn, "Tito nije dozvolio da ga bilo šta zastraši. Partizani su bili spremni da daju svoje živote, i davali su ih na hiljade, za cilj za koji su se borili. Što se tiče civilnog stanovništva, oni su računali da je ono takođe na liniji fronta u totalnom ratu, i da zbog toga mora da preuzme rizik zajedno sa svojim saborcima. Kada smo se kasnije iz pohoda vraćali u sela koja su nam ranije davala sklonište, videli smo da su Nemci masakrirali celokupno stanovništvo sve do poslednje stare žene i bebe u naručju. Na kraju je neprijatelj uništio sopstveni cilj, jer su njegove odmazde samo učinile otpor fanatičnijim nego ikad".
Govoreći o jačanju i širenju partizanskog pokreta, navodi da su oružje nabavljali od zarobljenih neprijatelja ukazujući da su mnogi četnici prelazili u partizanske redove upravo zbog Mihailovićeve neaktivnosti u borbi sa neprijateljem. Navodeći primer popa Vlade Zečevića, Maklejn kaže da su ga u različitim vremenima sledile "hiljade drugih četnika svih nivoa, pojedinačno i u gomilama. U nekim slučajevima video sam čitave četničke odrede kako prelaze sa svojim komandantima. Do 1943. godine bilo je preko 150.000 partizana koji su nadirali u raznim delovima zemlje pod Titovom kontrolom. Ovaj broj će se udvostručiti do kraja rata. Snaga četnika nikada nije dostizala do više od jednog delića partizana. Svojim dejstvima partizani su sada ozbiljno razbijali neprijateljsku komunikaciju i povrh toga zaustavljali, prema ciframa koje je portparol Vlade objavio u Donjem domu, nekih 15 neprijateljskih divizija koje bi inače mogle da budu upućene na druge frontove. U međuvremenu (...) partizani su uspostavljali izvršnu civilnu administraciju kroz privremeno oslobođene oblasti, i čak tajno na okupiranoj teritoriji. Već je bilo jasno da onda kada Nemci budu isterani, partizani će, bilo da im mi pomažemo ili ne, biti odlučujući politički faktor u zemlji".
Procena koju je napravio Maklejn ne samo na osnovu svojih izveštaja, "već i na osnovu izveštaja drugih savezničkih misija" potkrepljena je informacijom da nije moglo da bude boljeg dokaza "o efektnosti partizanskog otpora od reakcije neprijatelja koji je u periodu od tri godine pokrenuo sedam velikih ofanziva, gde je svaka obuhvatala preko 10 neprijateljskih divizija protiv Titovih snaga uključujući jedan sveobuhvatni vazdušni napad na njegov štab".
Opisujući odnos četnika i partizana prema neprijatelju, ali i međusobno, Maklejn piše:
"U međuvremenu, nije bilo dokaza o četničkim aktivnostima protiv neprijatelja. Naprotiv, britanski oficiri sa snagama generala Mihailovića su bili očajni zbog svog neuspeha da ih navedu da preduzmu bilo kakvu jaku ofanzivnu akciju. Prema njihovim izveštajima, britanski oficiri su videli Nemce i četnike kako žive jedni pored drugih u istom selu, dok se kaže da je najmanje jedan četnički zapovednik bio lišen čina od strane Mihailovića što se usudio da napadne neprijatelja. Na drugoj strani, četnici - čija je mržnja prema komunizmu pojačana veštom propagandom dr Gebelsa čini se nadmašila njihovu odbojnost prema Nemcima - borili su se sa partizanima sa zadovoljstvom kad god im se pružila prilika. Kako su se njihovi napadi često poklapali sa nemačkim i italijanskim, nije iznenađujuće to što su ih partizani optužili za saradnju sa neprijateljem. Kao dalji dokaz ovoga, oni su izneli brojne zaplenjene dokumente, koji su pokazali da je bilo direktnog ili indirektnog kontakta među mnogim Mihailovićevim komandantima sa Nemcima i Italijanima.
Tu, mislim, ne može biti sumnje u svetlu dokaza dostupnih iz mnogih različitih izvora da su mnogi vodeći četnički komandanti postigli 'nagodbu sa neprijateljem', kako je gospodin Čerčil rekao u to vreme".
Potvrđujući da je do 1943. godine sva britanska pomoć išla Mihailoviću, Maklejn kaže da su od tada Britanci počeli da pomažu i Titu tvrdeći da su partizani iznova i iznova "donosili zaplenjeno britansko oružje koje su u akcijama protiv njih koristili četnici".
Maklejn, u ovom tekstu specijalno pisanom za Tajms, zaključuje: "U ovim okolnostima i u svetlu dokaza dostupnih iz svih izvora, britanska vlada je odlučila da Mihailoviću ne da više nijednu šansu (...) Naša misija je povučena i naša celokupna podrška je prebačena Titu (...) Nije bilo nikakve sumnje da je (...) Titov doprinos naporu savezničkog rata u potpunosti opravdao takvu materijalnu podršku koju smo mu dali mi i Amerikanci.
Odluka koju je Vlada NJegovog Veličanstva donela na početku 1944. godine da napusti Mihailovića i da uloži sav naš novac u Tita naišla je na dosta kritika, koje su se uglavnom bazirale na tome da je Tito komunista. Da je Tito bio komunista nije nikada ni bilo sumnje (...) Ali u zimu 1943-44. kada smo doneli našu odluku, on je pružao široko rasprostranjeni i jaki otpor Nemcima, a Mihailović, koliko god njegove namere bile dobre, nije. Tih dana, vojna efektivnost naših saveznika je bila daleko važniji momenat od njihovog političkog karaktera. Posle svega, kada smo jednom prihvatili maršala Staljina za saveznika, teško da bi bilo logično da odbijemo Tita na čisto ideološkoj osnovi".
Tekst Ficroja Maklejna izazvao je polemiku u Tajmsu.
Erik Grinvud i Kenet Grinlis, koji su bili u engleskim misijama kod Draže Mihailovića, pišu (Erik Greenwood & Kenneth Greenlees, Tito and Mihailovitch, The Times, London, 14. 6. 1946, str. 5) da bi bilo interesantno saznati kako je Maklejn došao do cifre od 150.000 i na osnovu čega tvrdi da su četničke snage predstavljale samo delić partizanskih efektiva. Tim pre što je svima bilo poznato da je specijalni dopisnik londonskog Tajmsa iz Kujbiševa javio početkom decembra 1941. godine da se jugoslovenska vojska još uvek bori protiv zavojevača, "sada reorganizovana pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, koji predvodi najviše jezgro otpora u oblasti južno od Beograda (...)
Protiv nemačkih snaga kojih po ovdašnjoj proceni ima četiri divizije veruje se da pukovnik Mihailović ima vojsku od nekih 80.000 ljudi" (Yugoslav army of 80.000, reorganized force, The Times, London, 6. 10. 1941, str. 4).
Kenet Grinlis se u sledećem pismu Tajmsu posebno osvrnuo na činjenicu da britansko opredeljenje za Tita i odbacivanje Mihailovića ne dokazuje da je Draža bio protivnik saveznika niti da je antijugosloven kao ni da je bio pronemački nastrojen (Kenneth Greenlees, Mihailovitch and Tito, The Times, London, 21. 6. 1946, str. 5).
Previđajući kritiku Grinvuda i Grinlisa o odnosu četničkih i partizanskih snaga, Maklejn u svom odgovoru potvrđuje sve što je rekao u svom tekstu naglašavajući da nije ni imao nameru da dokazuje da je Draža bio protiv saveznika niti da je bio pronemački opredeljen već da je samo želeo da istakne da je 1943-1944. Titov doprinos savezničkim naporima bio je značajan što se za Mihailovićev pokret ne može reći (Fitzroy Maclean, Mihailovitch and Tito, The Times, London, 25. 6. 1946, str. 5).
Alen Bulok, bivši urednik evropskog servisa Bi-Bi-Sija, polemišući sa Maklejnom, rekao je da svakom ko se bavio emitovanjem tokom rata deluje ironično optužba da je Bi-Bi-Si bio neuporedivo više naklonjen Mihailoviću nego Titu. Tokom većeg dela rata Bi-Bi-Si je pokušavao da pronađe adekvatan modus usled zbunjujućeg sukoba Forin ofisa i Ratnog kabineta, tačnije da pronađe pravi odnos prema informacijama i savetima koje je Bi-Bi-Si dobijao od ove dve institucije. Bulok na kraju napominje da nije bila greška Bi-Bi-Sija to što su predstavnici jugoslovenske izbegličke vlade imali dozvolu da koriste talasne dužine Bi-Bi-Sija, kao i da je rukovodstvo Bi-Bi-Sija protestovalo zbog toga (Alan Bullock (formerly Talks Editor, B. B. C, European Service), Mihailovitch and Tito, The Times, 3. 7. 1946, London, str. 5)
DŽulijan Emeri je u svom reagovanju ukazao na zanimljiv trenutak u kome se pojavljuje ovaj Maklejnov tekst - kada je već počelo suđenje Mihailoviću. Kritikujući Maklejnov stav da je okretanje Titu bilo plod vojne a ne političke odluke, kaže da su naravno vojni ciljevi imali duboki uticaj, ali da bi bilo potpuno netačno reći da politički obziri nisu odigrali svoju ulogu. Emeri iznosi i interesantnu činjenicu da je britanska pomoć usmerena ka Titu tek posle Kairske i Teheranske konferencije, kada je saveznička pobeda bila sasvim izvesna. A da je Mihailović bio pomagan kada pobeda nije bila izvesna, ali da je napušten onda kada je pobeda saveznika bila na vidiku (Julian Amery, Mihailovitcarmsh and Tito, The Times, 3. 7. 1946, London, str. 5).
Na kraju treba reći da nedavna presuda sudije Aleksandara Trešnjeva, predsednika sudskog veća Višeg suda u Beogradu - kako je sam objasnio "nije bila rehabilitacija Ravnogorskog pokreta, niti pokreta Jugoslovenske vojske u otadžbini" već je predmet postupka bila "zakonitost sprovedenog procesa" koji nije bio "sproveden uz poštovanje svih prava okrivljenog, kako po standardima današnjeg prava, tako i ondašnjeg" - nikoga ne bi trebalo da čudi.
Recimo, Milan Trešnjić, major Ozne i nekadašnji generalni konzul SFRJ u Štutgartu, krajem prošlog veka izjavio je: "Prvih petnaest dana po ulasku u Beograd, Ozna je bila jedini sud i zakon. Za to vreme je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora i građana. Ja se ne osećam krivim, iako sam u tome učestvovao (...)
Da li su (...) građani sarađivali sa Oznom?
Naravno, pa na osnovu čega smo pohapsili tolike ljude. Ja sam tada prvi put video Beograd. Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju (...)
Mi smo bili sud, sve je obavljala Ozna. Tek će posle mesec dana Ranković tražiti da se uvedu redovni sudovi. Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. To je obavljeno uspešno. Ko god je tada zatečen u Beogradu, bio je streljan (...)
Ja tvrdim životom da niko od njih ne bi bio osuđen na duže od dve godine robije da je sačekao da prođe taj talas likvidacija".
U tom smislu je vrlo ilustrativna i depeša Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova, upućena rukovodstvu Ozne za Hrvatsku 15. maja 1945. godine u kojoj su iznete šokantne činjenice: "Vaš rad u Zagrebu je nezadovoljavajući. Za 10 dana u oslobođenom Zagrebu streljano je samo 200 bandita. Radite suprotno od naših naređenja, jer smo rekli da radite brzo i energično i da sve svršite u prvim danima".
Kako je sudstvo izgledalo u posleratnim godinama belodano svedoče podaci koje je u referatu o jačanju pravosuđa i zakonitosti izneo upravo rečeni Aleksandar Ranković na Četvrtom plenumu CK KPJ 1951. godine. Samo tokom 1949. godine, rekao je tada Ranković, 47 odsto hapšenja u Jugoslaviji bilo je neopravdano.
Milovan Đilas navodi Rankovićevu izjavu da je, recimo, "kominformovaca" bilo previše da bi se s njima moglo "izaći na kraj" pomoću sudova kao i činjenicu da je od 184 sudije u BIH 110 bilo bez pravne spreme a da je, recimo, na Kosovu i Metohiji 65 sudija bilo sa samo osnovnom školom, bezmalo svi.
.jpg)
