Izvor: Danas, 03.Sep.2015, 08:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta bi bilo da sam ja omalterisao Basaru
Hajde da samo zamislimo šta bi se dogodilo da sam ja predložio da poštovanog pisca, bivšeg ambasadora i kolumnistu Danasa Svetislava Basaru ugradim u zid na granici sa Makedonijom. Sveže ugrađen u Basarin zid, nekoliko dana kasnije, čitam opet u građanskom Danasu, kako me još jedan autor, Željko Pavićević, svrstava u grupu "nekakvih dušebrižnika, spasitelja srbijanskog roda, nacionalista i vidovnjaka". I još, gle bruke i sramote, predstavlja me kao lidera jedne od "narodnih partija".
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << />
Da je, kojim slučajem, u meni proradio ovakav stilski i graditeljski neotkriveni talenat, te da sam ja omalterisao Basaru i Pavićevića, bio bih suočen sa gromoglasno orkestriranom kampanjom nevladinih organizacija, takozvanih nezavisnih medija i stranih ambasada. Mogu da zamislim kako bih, uz epitet ruskog lobiste, postao i promoter govora mržnje, vesnik zla i netolerancije, ekstremni desničar koji bi da ugledne intelektualce, u građanskom Danasu, ugrađuje u zidove. Potom bi se te metafore shvatile kao pretnja ubistvom, te bi odmah reagovale institucije za ljudska prava i tražile, ako ne moju glavu, onda makar moju slobodu.
Prava dijagnoza stanja našeg društva može se postaviti upravo u slučaju mog uzidavanja. Naime, kada predstavnici takozvanog civilnog društva i promoteri ulaska Srbije u EU i NATO agituju da jedan srpski političar bude uzidan ili ugrađen u zid - niko, ama baš niko ne reaguje. Prošlo je skoro nedelju dana. A ja, sav pretvoren u uho, slušam. I čujem - tišinu. Ispostavilo se da je za srpski javni prostor, nevladin sektor, političke stranke i intelektualce sasvim prihvatljiv, možda čak i poželjan predlog jednog od najuticajnijih srpskih pisaca - da se lider jedne narodnjačke partije i političar koji se ne stidi svog nacionalnog stava uzida u zid. Ili sam možda dobro prošao? Možda bi me njegova ekselencija Basara gepekovao?
Da ne bude nikakve zabune. Ne brine mene pisac koji se nekada zalagao za iste vrednosti kao i ja, kada da ga je Vojislav Koštunica poslao za ambasadora na topla mora. Za razliku od njega, ja se ponosim saradnjom sa Koštunicom. Ali pitam se, kako mu tada nije palo na pamet da me ugrađuje, u recimo, zid ambasade na Kipru, pa da osetim delić blagodeti koje je ovaj svež, mediteranski evropejac, nekada uživao. Mene, razume se, brine nešto mnogo značajnije. Brine me to što su oni koji se najviše zalažu za evropske vrednosti i slobodu govora u Srbiji, zapravo najekstremniji u napadima na bilo koga, ko ima drugačije mišljenje. Takva društvena pojava je usvojena kao zakonitost srpskog društva. Ko joj se suprotstavi, stavlja se po hitnom postupku, bez suda i suđenja, na medijski stub srama i osuđuje od prekog suda nedodirljivih inkvizitora novog sveta.
Kako, uopšte, neko ko se preziva Popović i ko je imao dvojicu pradeda, solunskih dobrovoljaca, kome su baka i deda, zajedno sa još trideset njihovih rođaka Popovića, ubijeni u Drugom svetskom ratu, a otac mu ostao ratno siroče, ima hrabrosti da se usudi da predlaže bilo šta? Uz to je taj Popović srpski nacionalista i političar sa jasnim proruskim stavom. Treba ga, zato, odmah osuditi i staviti na robiju. Pored toga, on je lider jedne, zamislite samo, "narodnjačke partije" - kako piše podrugljivo Pavićević. U čemu je problem sa narodnjačkim partijama? Da li Danasovi kolumnisti znaju da su narodnjačke partije na vlasti u najvećem broju zemalja članica EU, uključujući i Nemačku? Znaju li Danasova pera da narodnjačke partije imaju najjaču poslaničku grupu u Evropskom parlamentu (EPP)? Da li bi i nemačka kancelarka, gospođa Angela Merkel, samo zato što je lider "neke narodnjačke partije", u Srbiji odmah bila kandidat za ugrađivanje u zid?
Ajatolasi evropejstva u Srbiji nikako ne mogu da shvate da biti evropejac nije geografska niti politička odrednica, već je to stanje svesti koje pojedinci, najčešće oni koji se samoproglašavaju za najveće zaštitnike evropskih vrednosti u Srbiji, nikako ne uspevaju da dostignu. Pre izvesnog vremena šetao sam psa sa nekoliko poznanika, takođe vlasnika pasa, u Tašmajdanskom parku. Svi oni su "zakleti evropejci", puna su im usta Evropske unije, a ja sam u njihovim očima "rusofil" koji ne može da razume tu uzvišenost uma i duha koja odlikuje ekskluzivno pripadnike "porodice evropskih naroda". Na kraju, ispostavilo se da je jedino "rusofil" poneo kesicu da počisti za svojim psom kada je završio veliku nuždu. Vajni "evropejci" toga se nisu setili. To je slika i prilika "evropejaca" u Srbiji.
Moraš prvo da usvojiš evropske vrednosti u svojoj glavi, da ih prihvatiš u svojoj kući, u odnosu sa svojim komšijama, da staneš automobilom na znak "stop", da počistiš iza svog psa, pa tek onda da stekneš pravo da drugima deliš lekcije. Na istom testu kao moji poznanici na Tašu, pali su i kolumnisti Danasa. Pravo na drugačije mišljenje, i pravo da se to mišljenje slobodno iznese, jesu temeljne evropske vrednosti. Međutim, kolumnisti Danasa te vrednosti ne samo da ne poštuju, već prema svakome ko se usudi da ima drugačije mišljenje iskazuju otvoreni prezir i ekstremnu netoleranciju. Neistomišljenici su jeretici. Problem je, takođe, što oni neće doživeti nikakvu društvenu osudu takve netolerancije, već će, naprotiv, biti nagrađeni zbog naročitog isticanja. Kako neko može da propagira vrednosti EU, ako ih sam ne poštuje?
Ali, da se vratim na suštinsko pitanje, koje je izazvalo mobilizaciju inženjerijskih snaga evropejaca i atlantista koji bi da uzidavaju ili ograđuju neistomišljenike. (Nastavak u sutrašnjem broju)
*Autor je predsednik Srpske narodne partije (SNP)
.jpg)
