Izvor: Politika, 10.Jul.2015, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta bi bilo da je rezolucija prošla
Zabrana poricanja genocida značila bi da činjenice koje utvrđuje nekredibilni Haški sud postaju deo našeg obrazovnog sistema i obavezni deo našeg kolektivnog pamćenja, smatra advokat Zdenko Tomanović
Engleski istoričar Dejvid Irving ne samo da je u svojoj rodnoj zemlji objavio knjige u kojima opravdava Hitlera i izražava sumnju u Holokaust, već je kontroverzni pogled na dešavanja u Drugom svetskom ratu uspeo i da naplati. Osim brojnih predavanja, Irving zainteresovane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vodi u turistički obilazak nacističkih logora za 2.900 dolara. Na putu za Aušvic, na primer, objašnjava da je zloglasni logor u stvari „nemački Diznilend”, napravljen zajedničkim snagama sovjetskih medija zarad osećaja krivice nemačkog naroda.
Irving u Britaniji može da priča šta mu je volja jer Englezi drže do slobode govora toliko da nikad nisu usvojili zakonsku zabranu poricanja Holokausta kakva u ovoj ili onoj formi postoji u 16 država: Austriji, Belgiji, Češkoj, Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Izraelu, Lihtenštajnu, Litvaniji, Luksemburgu, Holandiji, Poljskoj, Portugalu, Rumuniji, Slovačkoj i Švajcarskoj. Međutim, slobodu govora Velika Britanija očigledno vidi drugačijom dioptrijom kada je u pitanju Srbija, budući da je u svim verzijama nacrta rezolucije koje je pokušala da progura u Ujedinjenim nacijama predvidela zabranu poricanja genocida u Srebrenici.
„Da je Rusija juče odlučila da ne uloži veto, Savet bezbednosti bi usvojio britansku rezoluciju, što bi vrlo verovatno vodilo pritisku da Srbija u svoje zakone unese zabranu poricanja genocida”, smatra profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić.
Ideja da je neophodno zakonski uvesti kaznu za svaku pomisao da srebrenički masakr nije genocid nije nova. Pre nekoliko godina za to se snažno zalagala Liberalno demokratska stranka Čedomira Jovanovića, ali i predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko. Moguće je da su to učinili po ugledu na Nemačku koja ne samo da zatvorom kažnjava negaciju Holokausta, već je 2007. godine zatražila od Evropskog parlamenta da svaka članica EU preduzme mere kako bi se kaznilo poricanje i trivijalizovanje genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina.
Može li se masakr u Srebrenici porediti sa Holokaustom? Šta bi u slučaju Srbije značila zabrana poricanja genocida? Izjednačavanje opsade Sarajeva sa opsadom Staljingrada, devojčice Zlate Filipović sa Anom Frank, a Slobodana Miloševića sa Hitlerom? Pod udarom takvog zakonskog rešenja bile bi zabranjene mnoge intelektualne debate. Mnogi istaknuti pravnici u svetu osporavaju da se u Srebrenici desio genocid, a i jedan nemački sudija u Haškom tribunalu, Kristof Flige, izneo je mišljenje da taj termin pristaje samo Holokaustu. Američki profesor prava sa Univerziteta u Pitsburgu Robert Hejden smatra da je zabrana poricanja genocida novi oblik verbalnog delikta kakav je postojao u SFRJ. Tada je Amnesti internešnel tvrdila da se tom odredbom krivičnog zakona krše ljudska prava iz političkih razloga.
– Poređenje najvećeg zločina u istoriji čovečanstva nad Jevrejima, ali i slovenskim narodima u NDH, posebno Srba, sa bilo kojim zločinom u nekadašnjoj Jugoslaviji bila bi uvreda za žrtve Drugog svetskog rata. Tako bi se relativizovao taj nesporan sistem genocida koji su učinili nacisti i njihovi saveznici. U istoriji Drugog svetskog rata nije zabeleženo da su Nemci bilo gde sistemski pobili muškarce Jevreje, a poštedeli žene i decu – izričit je Škulić.
Naš sagovornik stava je da ne treba posebno uvoditi sankcije za dela te vrste, već da o tome treba suditi da li je nešto izrečeno u nameri da se izazove verska, rasna i nacionalna mržnja.
– Šta bismo onda radili sa Jermenima u slučaju Turske, ili sa Srbima u Hrvatskoj tokom NDH? Zabrana poricanja genocida mogla bi da rezultira brojnim zloupotrebama i dovela bi do situacije u kojoj bi sudovi pisali istoriju, što je vrlo opasno – smatra Škulić i dodaje da Sjedinjene Američke Države, koje su bile značajan faktor u borbi protiv fašizma, nisu zabranile negiranje Holokausta.
Jedan broj zagovornika ideje da se oni koji osporavaju zločine u Srebrenici krivično gone rodio se istovremeno s presudom za genocid koju je srpskom generalu Radoslavu Krstiću izrekao Haški tribunal. Do tada je u srpskim akademskim krugovima, uključujući i „drugu Srbiju”, gotovo postojalo jedinstvo u stavu da masakr srebreničkih muslimana nije bio genocid u pravnom smislu te reči.
Vilijam Šabas, zapadni ekspert međunarodnog prava, ističe da je upotreba reči genocid za srebrenički masakr „ekstravagantna” i smatra da je njeno korišćenje opravdano samo u slučaju Holokausta.
Debate o tome da li je masakr u Srebrenici genocid sve manje su pravno, a sve više pitanje političkog afiniteta. Dok jedni poricanjem genocida ukazuju na greške Haškog suda, drugi bi da njegove presude postanu svete knjige.
Zdenko Tomanović, pravni savetnik Slobodana Miloševića u Hagu, kaže da ga je uvek brinula mogućnost da bi odluke takvog suda mogle da postanu neprikosnovene.
– Ukazivao sam da će se vršiti pritisak da činjenice koje je utvrđivao taj sud, budu obavezni deo nametnutog nam kolektivnog sećanja koje mora biti ugrađeno i u naš sistem obrazovanja. I upravo se to i dešava. Dakle, traži se da presude suda i utvrđene činjenice i pravna vrednovanja toga suda, koji prema mišljenju stručne javnosti, pa čak i prema mišljenju laika i političara, u svom radu nije uverio ni domaću ni međunarodnu javnost u svoju pravdu, sada i u budućnosti više nikada niko ne sme da diskutuje niti pogrešno tumači ni osporava – kaže za „Politiku” Tomanović.
Naš sagovornik ističe i da ovaj sud nije ostvario nijednu svrhu zbog kojeg je osnovan – nije doprineo pomirenju u regionu, dao satisfakciju žrtvama, doveo do suočavanja sa prošlošću, pa čak ni poslao jasnu poruku da postoji međunarodna pravda.
– Pojedini pravni stavovi i činjenice, utvrđene u pojedinim presudama, potpuno su sporni ne samo u pravnom već i u istorijskom, sociološkom i kulturološkom pogledu pa na kraju i u činjeničnom smislu. A traži se da to postane novi start u našem pamćenju, koji više niko nikada ne može preispitivati niti dovoditi u pitanje. Takođe sam uveren da ukoliko na to pristanemo, u narednom periodu bićemo izloženi još žešćem pritisku da činjenice koje utvrđuje nekredibilni sud postanu deo našeg obrazovnog sistema i obavezni deo našeg kolektivnog pamćenja. A to je kolektivna odgovornost Srba za sve neželjene posledice raznih ratnih događanja na teritoriji bivše Jugoslavije – zaključuje Tomanović.
---------------------------------------------------------------------------
Samo bolesni umovi mogu da negiraju genocid
Bošnjački političari ovih dana jasno su stavili do znanja da je uslov za pomirenje priznanje genocida.
– Sada je na Vučiću da oceni na šta će svesti svoju posetu 11. jula – da li dolazi da prizna i pokaje se u ime srpskog naroda ili dolazi da nas ponizi i negira – rekao je Ćamil Duraković, načelnik opštine Srebrenica, i istakao da bez priznanja genocida nema ni iskrenog kajanja.
Amir Zukić, generalni sekretar Stranke demokratske akcije BiH, rekao je da „samo bolesni umovi mogu da negiraju i zatvaraju oči na ono što se dogodilo”.
– Svi koji negiraju genocid u Srebrenici, spremni su da podrže i ohrabre one koji bi to eventualno i u budućnosti činili – rekao je Zukić i dodao da ne misli da je premijer Srbije Aleksandar Vučić „istinski osvešćen u vezi s onim što se zaista dogodilo u Srebrenici”.
