Izvor: Politika, 04.Maj.2013, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski stil za 24. vek
„Mnogi u svetu zavide nam na umetnosti i tradiciji” – kaže Dušan Milisavljević, protomajstor SPC, koji je rezbario interijer za 15 naših crkava širom sveta
Čačak – Godinu za godinom, samo dletom i nožem, majstor je deljao ikonostas težak šest tona i onda, dovršenog, postavio da vekuje u Crkvi Svetog Vasilija Velikog u Helsinborgu. I niko se nije požalio na otišlo vreme i trud: ni oni što su za srpski hram u švedskoj luci naručili pa čekali svetački >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zid od jasenovine, dugačak 9,5 i visok 5,15 metara, ni umetnik koji se latio zadatka.
– Svemu što izdeljem namenjen je vek od najmanje tri stotine godina – kaže za „Politiku” Dušan Milisaveljević (55), protomajstor SPC i srpski dobrotvor Prvog reda.
U svojoj umetničkoj radionici „Sveti Nikola” u Batajnici on je osmislio i izrezbario ikonostase, konzole, pročelja i nameštaj 15 crkava u Srbiji, srpskim zemljama i svetu, od Čikaga, Osla, rečenog Helsinborga, Praga, Beča, Rijeke, Adena, Bazela, Karlovca, do Novog Beograda, Saborne crkve u glavnom gradu, Žiče, Patrijaršije i eparhijskog dvora u Bijeljini. Tri decenije posvećene hramovnom i dvorskom nameštaju podigle su radionicu i njenog osnivača na glas najboljih u Srbiji i na Balkanu za ovu vrstu rukodelja. Kaže da je „zapovedio sebi da svaki komad koji zamisli i iseče mora biti vredan da uđe u bilo koju knjigu umetničkog nameštaja na svetu, da onaj ko to lista i gleda pomisli da je sve nastalo u zlatno doba, kad je umetnost čitave Evrope cvetala”.
– Privržen sam, pre svega, našem nacionalnom, srpskom stilu, i mislim da sam sa saradnicima uspeo da iznesem tu lepotu prožetu našim simbolima i ornamentikom. Znamo koliko dugo smo bili potiskivani, koliko je naša umetnost i duhovnost čamila i čekala. A ona nam je spas, i zato je neporecivi cilj radionice da doprinese očuvanju naše umetnosti i tradicije, zbog kojih nam mnogi u svetu zavide – veli Milisavljević.
Davno, ova veština posvećenika sa zlatnim rukama lako se širila našim prostorom (istoričar umetnosti, Dušan Milovanović: „Sloveni su u hrastovim šumama odrastali”), ali je pred industrijom počela da posustaje. U život je, od 1983. godine, vraća Milisavljević, putujući sve ove godine čak sedamnaest puta u Indiju, u radionice orijentalaca koji mogu drvo da obrade kao čipku. Drugi uzor nije bio tako daleko, jer je i u Beogradu mogao da sretne dela Dragutina Inkiostrija Medenjaka, začetnika nacionalne dekorativne umetnosti u nas.
– Kod ornamentike sam izučavao srpsku narodnu nošnju i ono što sam mogao da pokupim iz Matice srpske. Jedan detalj je okidač ne da ga preslikam celog već da mu udahnem svoju formu. Tu su, zatim, narodne nošnje iz 13. i 14. veka, sa dosta dobrom bordurom, geometrijskom ili cvetnom, koju premestim na devet metara grede ikonostasa, ili spustim na vrata dveri – priča naš sagovornik.
Ovaj inženjer saobraćaja čiji su preci ličke drvodelje („radili su stolice i stolove, gusle i kola”), ističe da ne koristi nijednu mašinu već stare tehnologije koje, na plemenitim vrstama drveta i sa novim sistemima zaštite, daju dugovek ručni rad. Samo pripreme potraju i čitav mesec, pogotovu ako se radi replika nekog muzejskog komada, jer Milisavljević sve premeri i onda nacrta na pausu u razmeri jedan prema jedan. Sa pausa, crtež ide na indigo, a odatle na drvo koje se onda seče i reže, sve rukom („nismo uveli CNC mašine, zarekao sam se da će tako biti do penzije”).
Iako ima saradnike u radionici („nekad nas je bilo desetoro, sada petorica”), u takvom ritmu potrebne su najmanje četiri godine da bi završio nameštaj za jednu crkvu. Neki ikonostasi, po etapama, rađeni su i deset godina, pet je bilo potrebno za garnituru kralja Nikole sa Cetinja, još godinu i po za tron vladike Njegoša. Nekad se u rad uzme burmanska tikovina (7.000 evra po kubiku), mekano drvo ali zbog gustoće ravno čeliku, pa se delje jedino skalpelom.
– Radim za buduća pokoljenja i tu uopšte nema priče oko rokova, nije važno kad ću završiti. Ali je važno da, kroz 300 godina, čovek koji uđe u crkvu neće moći da odgonetne da li je ikonostas radio neki Franjo u 17. ili Dušan u 21. veku.
Milisavljević je do sada uradio i 800 replika komada nameštaja, uglavnom iz Luvra i Versaja, i tu je sve izvedeno tačno po knjizi. Rukodelja, ipak, svakom komadu doda po nešto naše, mali srpski motiv, vizantijski ili barokni ornament iz zavičajnih krajeva. Remek-delo u toj oblasti je replika pisaćeg stola Luja15. jedna od ukupno tri koje su ikad napravljene van Pariza (original je izrađen u Versaju 1760 godine). Milisavljevićeva replika je malo pojačana, naglašenija i sa tri strane oslikana rukom Mihaila Đokovića Tikala. Sto je procenjen na 200.000 evra, ali se neće naći u komercijalnim vodama već ostaje u Milisavljevićevoj zadužbini, gde protomajstor čuva najbolje primerke.
Na razmeđu vekova, 2000. godine, imao je ponudu da postane partner italijanske kompanije koja drži 1.300 prodavnica nameštaja na planeti. Trebalo je on da pravi stolice, a oni da sklapaju, lepe i dorađuju. Ali, Srbin je zahtevao da na svakoj bude njegov znak na kome piše „Galerija lepih umetnosti ’Sveti Nikola’, Dušan Milisavljević”, a na kraju krstić i znak „r” (robna marka).
– Rekli su mi: „Vi ste mnogo mali da bismo vaš znak stavili”. Odgovorio sam: „Ja jesam mali, ali nisam smešan. Da li ste nekad uradili salon Marije Antoanete? Ja jesam.” Tako je posao propao, iako su za stolicu koju ja prodajem po 3.500 oni mogli da uzmu 17.000 evra.
Na izložbi svojih radova u Čačku, nedavno, prikazao je četiri nova ogledala, otvarajući seriju zrcala kojoj se sad ne vidi kraj. Svako buduće biće posvećeno drugoj znamenitoj Srpkinji, a prve četiri jesu Ana (monahinja Anastasija, majka Svetog Save), zatim prva srpska kraljica Ana (Dandalo), carica Jelena i kneginja Milica. I svako će, kao i ova, oslikati drugi srpski slikar, po Dušanovom pozivu.
Gvozden Otašević
objavljeno: 04.05.2013
.jpg)
