Izvor: Politika, 09.Okt.2014, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpkinja od glave do pete
Drita Popaj, koja je pre četvrt veka preko planine prebegla iz Albanije, juče konačno postala srpska državljanka Persa Bacić
Čačak – Nova Šumadinka uranila, zoru prevarila i iz svog sela pod Bukovikom stigla tačno u sedam pred vrata policije u Čačku. „Neće valjda opet da mi traže neki papir”, rekla je Persa Bacić sebi samoj i umalo nije zagrlila službenicu koja joj je dala rešenje da se prima u državljanstvo Republike Srbije.
– Sad sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srpkinja od glave do pete i ovo mi je najlepši dan u veku. Da nije bilo tekstova u „Politici” ko zna do kada bi trajala moja muka i nevolja, zahvalite svim vašim kolegama – rekla nam je Persa već oko osam ujutro.
Naš list 20 meseci prati životopis ove žene, do juče razočarane, a sada najsrećnije kako sama veli. Radi srpskog državljanstva zalud je godinama obijala pragove, čak kriomice išla u rodnu Albaniju po papire, ali ništa ne beše od pomoći sve do ove sedmice kad je sa suprugom Desimirom, koji je rodom iz Kline u Metohiji, počela štrajk glađu pred Vladom Srbije.
– U utorak ujutro prišao mi je policajac i zatražio moj zahtev za prijem u državljanstvo koji sam još prošle godine, pomalo ljuta na sve, poslala na šest adresa. Kopirao je taj dokument i rekao mi da će ga odneti u kabinet premijera. Već u pola jedan, u zgradi MUP-a na Novom Beogradu, jedna službenica mi je čestitala što sam postala državljanin Srbije i rekla da ću rešenje dobiti sledećeg jutra u Čačku. Svaka čast svakome, ali nisam verovala dok ne vidim očima. Jer, ja ništa novo nisam njima dala, sve papire oni su već imali u predmetu. Mislim da je presudilo to što je neko video moju tugovanku u „Politici”.
U selu Vraka kod Skadra, u Albaniji, porodica Radomira Popovića čuvala je srpsko poreklo, imena i običaje iako su ih vlasti prekrstili u Popaj.Tu se, pod krovom zemljodelca i odgajivača duvana, 1969. godine rodila devojčica kojoj su ukućani nadenuli ime Persa, ali je u matične knjige, pod pretnjom da domaćin ode na robiju, upisana kao Drita (Svetlana) Popaj. Otac je umro 1983. godine, a ona uskoro, sa navršenih 20 leta, sa bratom Đorđem pešice prešla planinu i granicu i obrela se na crnogorskoj strani civilizacije, u Tuzima. Tu su uhapšeni i na tri nedelje, kao imigranti, smešteni u istražni zatvor.
– Ali, ja sam uvek maštala da živim u Srbiji. Zato sam prihvatila da 30. novembra 1992. godine pređem u motel „Nora” u Klini, u Metohiji, i tu upoznala Desimira Bacića iz obližnjeg sela Dolac. Odmah smo se zagledali i uzeli, već 24. decembra.U porodilištu u Peći 1994. rodila sam Stefana, sledeće godine Dušana, a 1998. Cvetu, ali smo juna 1999. svi zajedno, sa Desimirovim roditeljima, morali da bežimo u Srbiju.
Smestili su se, najpre, na 15 dana u Kraljevu, pa tri meseca u Batočini, zatim šest godina u Užicu, svuda kao raseljeni.Leta 2005. uselili su se u kućicu pod Bukovikom u Donjoj Trepči, 15 kilometara od Čačka, koju je Desimir kupio prodavši jednu parcelu u metohijskom zavičaju. Kad je trebalo da napreduju on je, pre četiri godine, posle nesreće sa traktorom, ostao težak invalid.
Sva ta leta Persa je u Srbiji provela s papirima koji bi ubrzo postajali nevažeći. Još u Bijelom Polju, 1991. godine, dobila je legitimaciju za strance i sa njom se služila kasnije na Kosmetu. Kad je izbegla iz južne pokrajine u centralnu Srbiju dali su joj belu ličnu kartu za raseljena lica i zdravstvenu knjižicu na osnovu nje. Posle dolaska u Donju Trepču, imala je dve mogućnosti: da ode u Banju Koviljaču i tamo dve godine živi kao emigrant ili da ilegalno otputuje u Albaniju i izvadi njihov pasoš.
Jednom je već kao ilegalac bila u rodnoj Vraki da bi promenila ime i prezime u Persa Popović iako nije imala nikakvu ispravu („Daš 50 evra da uđeš, 50 da izađeš”), pa je na isti način, drugi put, otišla po albanski pasoš. Računala je: lako će posle preći u Srpkinje, kao i ove Albanke što se sad udaju po Šumadiji. To je bilo 2007. godine, boravak je produžavala jednom godišnje, plaćajući oko 10.000 dinara za takse. U jesen 2012. ponovo je išla u Albaniju, Kruševac, Kragujevac i Klinu kako bi pribavila sve papire i konačno zaslužila državljanstvo Srbije. Ali, zaprepastila se kad su joj rekli da već kasni i da joj je ostalo samo 15 dana da u Albaniji zameni njihov pasoš iz starog u biometrijski i da u Klini dobije izvod iz matične knjige venčanih sa oznakama države Srbije, koji inače više niko i ne izdaje. Naša administracija pretila je da će Persu deportovati, a nisu joj dali da se ovde ponovo venča sa svojim mužem.
Samo ona i njeni mogu opisati kako čovek ipak uspe da preživi tešku nemaštinu:
– Pet i po meseci živeli smo jedino od dečjeg dodatka od 6.500 dinara, a samo dve mesečne karte za prevoz dece koštale su nas 7.300 dinara. Pala sam u postelju 2008. godine i provela 48 sati u čačanskoj bolnici, i to morala da platim 38.000 dinara. Od čega? Dali su mi svekar i svekrva koji su tada još bili živi, novac koji su spremali za svoju sahranu. U preduzeću kod Čačka gde sam radila gazda više nije smeo da me drži, jer sam stranac. Ma, da vam ne pričam.
Bacići imaju 70 ari obradive zemlje u Trepči, sinovi im nadniče po selu, a kći Cveta ide u drugi razred Srednje vazduhoplovne škole u Beogradu i nema nijednu četvorku.
– Dolazi kući jednom u 15 dana i damo joj obično 2.000. Od toga, mora da odvoji 1.300 dinara za autobus, ali ne žali se. I sinove će majka da školuje, sad odoh u preduzeće gde sam radila, valjda će da me prime.
Persa nam pripoveda da su pre devet godina očeve kosti iz Albanije preneli u Golubovce kod Podgorice, pa sad on počiva pored svoje supruge Zore. U Golubovcima danas žive Persina braća Milo, Đorđe i Ljubo, četvrti brat Andro je u Americi, a sestra Milka, udata za Albanca katolika, vratila se iz Bijelog Polja u Skadar. Desimirov brat Velimir živi u Sloveniji, a sestre Dostana, Desanka i Ljubinka su u Kraljevu, Požegi i Požarevcu.
– Najteže mi je bilo što nisam imala ličnu kartu, te crvenim kad je ko traži. Sad sam zadovoljan čovek i niko više neće da nam kaže da smo „shkja pa bese” (nevernici), kako su nas Albanci nazivali u rodnom selu – reče Persa Bacić u svojoj ispovesti za „Politiku”.
Gvozden Otašević
objavljeno: 09.10.2014.
.jpg)
