Izvor: Press, 22.Avg.2010, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin bez vojske kao gušter pred kasarnom
Tri generacije Kostića bile su pod oružjem: deda Miroslav je 18 sati putovao do kasarne, sin Radovan je dva puta dobio odsustvo za 15 meseci, a unuk Stevan se kupao samo četvrtkom. Ali i kada kude armiju, svoj trojici je ponos u glasu što su to „preživeli"
Kraj godine doneće ukidanje obaveze služenja vojnog roka. Pretpostavlja se da će mladićima biti olakšanje to što neće morati da služe vojni rok, a da će biti draže i njihovim >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << očevima. Ali njih niko do sada nije to pitao. Press jeste - tri generacije Kostića, deda Milosav (78), njegov sin Radovan (51) i unuk Stevan (22) ispričali su čega se sećaju iz dana vojskovanja.
Sva trojica pamte tačan datum kada su otišli u vojsku. Deda šest decenija pamti imena dvojice saboraca, njegov sin tri decenije imena njih 20, od čega ima fotografije desetorice. Najmlađi vojnik ima fejsbuk prijatelje. Sva trojica pamte miris vojne odeće i dan-danas mrze čarape iz dana vojskovanja i nameštanje vojničkog kreveta. Sva trojica još traže ukus vojničkog pasulja. Dvojica su bili „drugovi", najmlađi „gospodin". Dvojica starijih pitaju kako će sada roditelji od sina dečaka napraviti muškarca i od kog dana će biti neprimereno da ga kažnjavaju. Svoj trojici je, i kada kude armiju, ponos u glasu što su to „preživeli". Sva trojica kažu da će Srbin u epohi bez vojnog roka biti kao „gušter" pred kasarnom.
Trumanova jaja
Milosav Kostić iz sela Jošanički Prnjavor kraj Jagodine pamti da je u vojsku otišao 27. septembra 1952. godine, na Krstovdan, pre 58 leta. Imao je tada 20 godina. Vojni rok je u hrvatskom Karlovcu služio 18 meseci. Samo obuka je trajala osam. Bio je inženjerac. Ustao je toga jutra, kako kaže, u cik zore, poljubio suprugu Slavnu i otišao na voz.
- Putovali smo 18 sati teretnim vozom, bez stajanja. U armiji smo spavali u drvenim barakama. Na jednu četu, nas oko 50, dali su nam po jednu drvenu kadicu za pranje nogu. Nismo imali čarape nego „šuferice", platnene krpe kojima smo uvijali stopala, pa u cokulu. Opereš krpu, pa opet. Jeli smo, sećam se, jaja u prahu, što su nam slali kao pomoć iz Amerike, čuvena „Trumanova jaja". U prostoriji gde smo imali političku obuku ložili smo peći „bubnjare". Spavali smo na slamenim krevetima, koji su morali svakoga jutra da budu rastreseni i valjano zategnuti. Postrojavani smo na kamenjaru na brdu - seća se nakon skoro šest decenija Milosav.
U međuvremenu, vojnik je dobio ćerku, koju je video na prvom odsustvu, nakon 15 meseci. U to vreme Trst je bio sporno pitanje, pa je Milosav, kako kaže, sve vreme bio na strogoj straži, bez mogućnosti da ide kući.
- Jedini kontakt sa porodicom imao sam preko pisama. Dok sam ja vojskovao, žena i ćerkica su se teško razbolele. Nisam znao ne samo kako su, nego jesu li i žive. Čekao sam pismo, a one su se tamo u selu lečile kozjim mlekom - kaže Milosav.
To je ujedno i odgovor na pitanje šta mu je u vojsci teško palo. Ne hrana, obuka i provedeno vreme, samo bolest najmilijih. Milosav se i danas seća Radovana Radulovića, druga iz vojske, „i još jednog, sad mu ime zaboravih".
Rušenje mostova na Dravi
Radovan Kostić iz Kragujevca bio je, kao i otac mu, inženjerac, te 1979. godine u slovenačkom Mariboru. U vojsku je krenuo 12. aprila. Vojni rok je služio 15 meseci, obuka je trajala sedam. Bio je vojnik u zlatno vreme Jugoslavije, kada je „fazan", današnji „gušter", birao između dve vrste hrane za ručak. Danas se s ponosom seća kako je prvog dana u kasarni izbegao zaprašivanje donjeg veša na sebi.
- Tada je vojska bila „najozbiljnija", a vojnik imao najbolji tretman, iako smo u decembru vežbe radili napolju goli do struka. Služio sam, naravno da se sećam, u kasarni „Franc Rozman Stane", poznatijoj kao „Kadetnica". Užina je bila odlična, u kantini je moglo da se pije pivo. Kreveti su bili problem. Čaršave smo morali tako da zategnemo da kad baciš novčić odskoči sa kreveta. U to vreme nisi mogao u grad da izađeš u civilu, završio bi u zatvoru. „Civilku" bi vojnik čim stigne u kasarnu morao u paketu da vrati kući - objašnjava Radovan.
A onda je u maju 1980. godine umro drug Tito. Vojska je mesecima pre toga bila u pripravnosti. Titovi omladinci nisu ni slutili zbog čega.
- Najpre smo imali uzbune svakih nekoliko dana. Onda čujemo, Tito je bolestan. Borbena gotovost podignuta je na maksimum. Nama inženjercima bio je zadatak rušenje mostova na Dravi, za slučaj napada iz pravca Austrije. Na svim mostovima više puta smo postavljali vežbovnu municiju, razvodili kablove, uvežbavali do tančina. Bio sam na odsustvu kada je moj otac Milosav na radiju čuo: „Umro je drug Tito". Obukao sam uniformu i nazad. U kasarni smo se pozdravljali samo klimanjem glave. Tokom prenosa sahrane svi su plakali - seća se Radovan.
Plakalo se i na rastanku, na kraju vojnog roka. Plakalo se i kod kuće, gde je čekala familija. Tada je Radovana, sada zrelog muškarca na koga ne sme da viče, baka Krstina nakon niza godina najzad pitala: „Šta se desilo onog dana kada se svinja kući vratila sa sekirom u leđima?" On je, kao zreo muškarac priznao: „Igrao sam se Indijanaca."
Vojska na Fejsbuku
Stevan je u kasarnu stigao drugog septembra 2009. Služio je vojni rok šest meseci. Obuka u Pančevu trajala je tri. Onda - garda, Beograd. Stevan kaže da je bilo naporno, da je imao utisak da ne prestaje da trči.
- One čarape, četiri para što ti daju, očajnog su kvaliteta. Svi smo nosili svoje. Kupanje je bilo dozvoljeno samo četvrtkom. Kupovali smo vlažne maramice, vojnici su najveći potrošači istih. Joj, da me sad čuje deda - smeje se Stevan.
On kaže da je, dok je on služio vojsku, ručak trajao od 10 do 15 minuta, bilo je previše vojnika za jednu menzu.
- Na početku mi je dve trećine vremena trebalo da utvrdim šta mi je, uopšte, u tanjiru. Boranija i soja?! Ali voleo sam marendu, užinu, napolitanke, „bonžitu"... Šansa da nakon što trčiš u nedogled izdržiš do ručka u 15 sati. Za doručak sam jeo, kao i deda, jaja u prahu, i mi smo ih zvali „Trumanova". Jedno je uvek bilo dobro, to kažu i otac i deda - vojnički pasulj - kaže Stevan.
Na pitanje zašto nije izabrao civilno služenje vojnog roka, Stevan kaže da je vojska za njega bila avantura i preispitivanje, ali i potreba da ne razočara vojnike prethodnike.
- Mislio sam, kada su toliki izdržali i ja ću. Kada sam stao pred kasarnu zaledio sam se. Pred tobom je pola godine života na kakav niko, nikakvom pričom ne može da te pripremi. Da opet biram, izabrao bih vojno, a ne civilno služenje. Kada sanjaš o zameni vojničke čizme patikom, posle toga uživaš u običnom hodanju. Više ceniš obične stvari - kaže Stevan.
Stevan nije znao da je njegov deda u vojsci morao da čeka pismo da bi znao da li su mu najmiliji živi. Stevan je sa „spoljnim svetom" komunicirao mobilnim telefonom, koji je često sumanuto zvonio u rovu, na gađanju, dok trči. Onda je sve vojničke dogodovštine delio sa najbližima i milionskim auditorijumom Fejsbuka.
MAJKA PLAČE, OCU SUZE LIJU
Ukidanjem ispraćaja na stotine pesama ide u zaborav
Ukidanjem obaveze služenja vojnog roka zaboravu će polako biti predate stotine, neki kažu čak 2.000 pesama koje govore o odlasku u vojsku. Reč je o strofama uz koje, u veku iza nas, „majka plače, ocu suze liju" jer „svog jedinca prate u armiju". Šumadijski muzičari već na tavane pakuju sveske sa tekstovima ovih numera.
Srbin se, ipak, ne da, pa pravi ispraćaj i kada vojnik uopšte ne ide u vojsku ili ide na civilno služenje. Samo da bi se pevalo. Pa je osmislio i dopraćaj, opet veselja radi.
- Cilj za ispraćaje pravljenih pesama jeste direktan pogodak u srce. „Mete" su najčešće majka, otac, sestra, devojka, pa prijatelji. Pravljene su tako da majka bar zarida pred svima, jer joj sin kaže: „Pevaš majko, a suze ti liju, svog jedinca pratiš u armiju", a kada ona, sva uplakana, okiti muziku, „puca" se na oca, jer „otac čuva svoj ponos pred sinom, al' ne može suze da sakrije, svoje suze pomešane s vinom". Kada i otac okiti muziku, red je na familiju - objašnjava Zoran Jovanović iz kragujevačkog „Meridijan benda", pevač već deceniju i po.
- Pre 15 godina na ispraćaju je znalo da bude od 300 do 400 gostiju. Samo roditeljima se sviralo sat ili dva, dok se pošteno ne isplaču. Onda familiji, pa vojniku, pa red pesama o devojci, a koje su pesme zavisi od toga da li je ona tu i da li se zavetovala vojniku na vernost - uz osmeh priča Zoran.
U svim pesmama, od onih starih pola veka do današnjih, devojka plače, „a bela bluza sva mokra od suza". Harmonikaš Saša Pavlović kaže da su pesme mnogo puta dovodile do „nategnutih" situacija.
- Kad neko naruči „Ko vojniku ljubav krade" neprijatno je i devojci i drugovima. Najneprijatnije, ipak, bilo mi je kada sam svirao na ispraćaju na kome su roditelji krili od familije da im sin ide na civilno služenje u grad pored njihove varoši. Stideli su se što jedinac neće nositi pušku, a mi bijemo „Ja sam vojnik mlad", „Kad u vojsku ja polazim". Zbog toga mi je drago da su se domaćini preorijentisali na dopraćaje, jer kada se vojnik vrati nema plača, tuge i sumnje u neverstvo drage. Nema ni pravih vojničkih pesama - kaže setno harmonikaš.
Na pomoravskoj Radio Moravi kažu da Srbin neće lako odustati od svojih pesama i ispraćaja, posebno sada, kada su u pitanju poslednji ispraćaji. Još se naručuju pesme. Slobodan Rakić, vlasnik i urednik jagodinskog Radija Ljubav, kaže da se naručuje i kada vojnik ne ide u vojsku!
- Naručivali su ljudi u pozdravima i željama pesme za ispraćaje, a da vojnici nisu ni išli na služenje armije. Ni u civilnu vojsku. Neki nisu mogli iz zdravstvenih razloga, za druge ne znam. Uglavnom, vojskovanja nije bilo, ali ispraćaja i vojničkih pesama jeste. Čudan smo narod, samo ću to da kažem - kaže vlasnik radija.
