Izvor: Politika, 19.Feb.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbiji nedostaje odnos između države i društva
Nema sumnje da je moderno političko ustrojstvo preoblikovalo skoriju istoriju Srbije mnogo više nego njeno istorijsko strukturalno nasleđe i tradicija, kao što neki zapadni eksperti pokušavaju da dokažu
Socijalna istorija Srbije: 1815-1941. (Clio, Beograd, 2004; Minhen 1994.) Mari Žanin Čalić (Marie-Janine Calic) sve više se aktuelizuje, i danas je, kao jedina istorija Srbije koja se bavi njenim socijalnim razvojem, važnija nego ikada. Ova istoričarka je velika zvezda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Nemačkoj, i smatra se punopravnom naslednicom slavnog Holma Zundhausena i njegove istorijske škole, te izuzetnom ekspertkinjom političkog i socijalnog razvoja regiona bivše Jugoslavije.
Redovna je profesorka na odeljenju za istoriju Istočne i jugoistočne Evrope Ludvig Maksimilijan univerziteta u Minhenu, na kojem je i studirala i doktorirala. Poslednjih godina, osim naučnim radom, bavi se i konsultantskim poslovima: radila je za nemačku vladu i parlament i za specijalnog koordinatora Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope.
Objavila je 1995. knjigu „Rat i mir u Bosni i Hercegovini” (postoji samo nemačko izdanje), kao i brojne radove na temu nacionalizma i etničkog čišćenja u regionu bivše SFRJ. Uskoro u Nemačkoj izlazi iz štampe njena nova knjiga Istorija „Jugoslavije u XX veku”.
Dolazili ste u Srbiju poslednjih godina, poslovima izvan akademske struke, ali opet, kao stručnjak za ovo područje i kao savetnik različitih nemačkih institucija. Kako Vam se čini Srbija poslednjih godina?
Čini se da je Srbija danas u boljem stanju nego i u jednom trenutku za poslednjih deset godina i evidentan je jak utisak o normalizaciji u mnogo oblasti. To pruža mogućnost Srbiji da se razigra i razvije, na primer, svoje ekonomske kapacitete koji će joj osigurati dalju stabilizaciju uprkos vrlo nepovoljnim okolnostima globalne svetske krize. Takođe, tu je i vrlo značajan potencijal u ljudskom kapitalu, kao i kapacitet javne administracije. I, najvažnije, tu je konsenzus, i u političkoj eliti i u javnosti, u vezi sa evropskim integracijama. Generalno, uslovi za korišćenje evropskih instrumenata su mnogo bolje razvijeni u Srbiji nego u mnogim drugim zemljama u okolini. Prepreke na putu pune normalizacije i evropeizacije su uglavnom političke: duboke podeljenosti na političkoj sceni, manjak zakonske regulative i monopol nedopustiv uticaj moćne elite i tajkuna na uspostavljanje osnovnih pravila i na javni život. Potencijalne teškoće s destabilišućim efektom povezane su s rešavanjem statusa Kosova.
Na vektoru preobražaja od tradicionalnog ka modernom evropskom društvu, čime ste se i bavili u svojoj knjizi, u kojoj tački vidite da se Srbija sada nalazi? Da li primećujete ubrzanje, ima li uopšte kretanja?
Srbija je, kao i mnoge druge zemlje u regionu, ostvarila ogroman napredak u bukvalno svim aspektima društvenog i ekonomskog razvoja. Termin modernizacija„” s pravom je kritikovan zbog normativnih predrasuda koje nosi sa sobom i zbog kolonijalnih pretenzija. Kako god, činjenica je da je Evropa, uključujući i Srbiju, bila svedok dalekosežnih promena tokom XX veka. To je suština značenja onoga što nazivamo modernizacijom„”. Danas postoje mnoge sličnosti između evropskih zemalja. One se ne odnose na socijalnu strukturu i društveno raslojavanje, na nivoe ekonomskog razvoja i industrijalizacije, na urbanizaciju i tehnološki razvoj, a konačno, razlika više nema ni u načinu života, navikama i vrednostima. Danas Balkan više ne može da se naziva Evropski Drugi”.
Naravno, iz političkih turbulencija usled raspada Jugoslavije i godina izolacije proistekao je i fenomen devolucije i regresa koji se vide u političkoj kulturi, slabosti institucija i slaboj sudskoj vlasti, u korupciji, siromaštvu i u nedostatku socijalne kohezije. Ipak, verujem da je trend razvoja na duže staze nepovratan.
Izdvojili ste osobenosti srpskog razvojnog puta ka modernosti u zaključku svoje knjige. Ako se slažete, možemo ih razumeti i kao prepreke razvoju. Ima li dakle prepreka razvoju Srbije koje su opstale do danas, a od 1941, kada se završava period kojim ste se bavili?
Ne postoji ništa što bi mogli nazvati strukturne zaostalosti na duži rok. Naprotiv; u mojoj novoj knjizi ("Istorija Jugoslavije u XX veku”) pokazaću kako je razvoj posle 1945. duboko promenio društvena i mentalna stanja na Balkanu. Već 60-ih godina, Jugoslavija uključujući i Srbiju u ogromnoj meri je prevazišla većinu aspekata tradicionalnog društva, iako, naravno, ima onih koji su i dalje prisutni. Ali, šta god da pogledamo industrijalizaciju, porodicu, obrazovanje, potrošačku kulturu ili masovne medije, činjenica je da je ono što smatramo modernim„” prodrlo u društvo i preoblikovalo ljudske živote, navike i svest. To je postavilo osnovu za transformaciju političkog sistema koja je usledila kasnije, početkom 80-ih, ali koreni razvoja kritičke javnosti, civilnog društva i demokratskog političkog nadmetanja nalaze se upravo tu. Naravno da je bilo potrebno nekoliko decenija za dalji razvoj. Nema sumnje, međutim, da je moderno političko ustrojstvo preoblikovalo skoriju istoriju Srbije mnogo više nego njeno istorijsko strukturalno nasleđe i tradicija, kao što neki zapadni eksperti pokušavaju da dokažu.
Stavimo na stranu ono što je dobro i što kažete da je u nepovratnom progresu. O kvalitetu ovog društva govori takođe i odnos većine prema najslabijim karikama prema bolesnima, starima, invalidima, ženama, roditeljstvu. Istovremeno, imamo armiju ljudi koja čeka rešenja od države, pokazujući ogroman otpor prema svakoj promeni, bilo u domenu ličnog odnosa prema stvarnosti, bilo podrške reformskoj politici. Kakva je veza između takvog društvenog stanja i krize koja uporno istrajava u Srbiji?
To može biti posledica nasleđa socijalizma i nezavršene demokratske transformacije. Socijalizam je generisao nekritičko verovanje u svemoćnu državu i ljudi prosto nemaju dovoljno iskustva u vezi s demokratskim procesima. Marginalne društvene grupe koje pri tome pretežno čine žene najviše su pogođene društvenom regresijom, nedostatkom delotvorne socijalne politike i isključivanjem iz glavnih tokova društvenog života, kao i neodgovarajućim predstavljanjem u političkom sistemu.
Civilno društvo, kao takvo, marginalizovano je u političkom procesu i potisnuto iz procesa donošenja odluka. Politička sfera je zapravo potpuno odvojena od društva. Umesto toga, populizam pruža ljudima iluziju da politički lideri služe njihovim interesima ali je ova pretpostavka često potpuno neosnovana.
U svojoj knjizi naročito se istakli veoma ozbiljne dalekosežne posledice pogrešnih odluka vlasti u oblasti zakonskih promena između dva velika rata. Čini se da se ad hok odnos prema zakonodavnoj politici nije promenio do danas. Istovremeno, u Srbiji i narod„” gotovo uopšte ne obraća pažnju na to kakvi se zakoni donose i šta predstavlja taj proces. Kakve mere Vi savetujete za razbijanje tog opšteg neodgovornog odnosa prema zakonima pa time i prema učvršćivanju vladavine prava?
Promena odnosa je dugoročan proces. Postoji istorijski utemeljen skepticizam naroda prema državi, postoji sukob ruralnog i urbanog, postoji ponekad i neodgovorno ponašanje političke elite, i postoji monopol. Sve to veoma utiče na političku kulturu. Veliki broj ljudi i dalje se više oslanja na lične i porodične veze nego na institucije i procedure. Rezultat toga je, čini se, duboki rascep između legalnog i legitimnog. Klasičan evropski pristup bio bi izgradnja jakih institucija i primena slova zakona ne bi li se iskorenio sindrom slabe države. Ipak, više pažnje treba posvetiti razvoju. Državna uprava mora biti otvorena i dostupna svima ne bi li razvila opšti osećaj za odgovornost. Ali, politika često sledi kratkoročne interese umesto dugoročnih ciljeva.
Jelena Grujić
[objavljeno: 20/02/2010]
