Izvor: Politika, 02.Nov.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbije nema ni među 500

U društvu odabranih visokoškolskih ustanova u svetu nijedna nije iz naše zemlje, a prvi put je uvršćena jedna iz negdašnje zajedničke Jugoslavije – Ljubljanski univerzitet

Ni pre četiri godine, kada je „Politika” jedina kod nas objavila ovo istraživanje, nijedan univerzitet iz Srbije nije dospeo među 500 odabranih u svetu, a nije, bogme, ni ove. Podsetimo samo na savremenu krilaticu: Ko ne napreduje, on nazaduje.

Prva tri mesta na tzv. šangajskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << listi odabranih u 2008. godine zaposela su, po običaju (i navici) tri američka: Harvard, Stenford i Berkli. Četvrti je Kembridž iz Velike Britanije, a Oksford je tek deseti.

Nijednog srpskog, a tek prvi put jedan iz negdašnje zajedničke Jugoslavije našao se u prestižnom društvu – Ljubljanski univerzitet.

Univerzitet Đijao Tong iz Šangaja (Kina) nedavno je obelodanio svoj uobičajeni godišnji pregled 500 vrhunskih visokoškolskih ustanova, utemeljen na nekoliko pokazatelja akademskog i istraživačkog uspeha: broju svršenih studenata i profesora dobitnika Nobelove nagrade ili Fildsove medalje (za izvanredna postignuća u matematici naučnicima do 40. godine), broju istraživača čiji se naučni članci (radovi) redovno citiraju u drugim naučnim publikacijama, broju objavljenih u najuglednijim naučnim časopisima „Nejčer” i „Sajens”, broju članaka koji su navedeni (indeksirani) u najvažnijim naučnim bazama i akademskom uspehu u odnosu na broj stalno zaposlenih profesora.

Pogled u mađarska leđa

Kada sve to zbroji u bodovima, tri vodeća su: Harvard, Stenford i Berkli. Četvrti je Kembridž u Velikoj Britaniji, a mesta od petog do devetog zauzimaju ponovo visokoškolske ustanove iz SAD, dok je britanski Oksford pao na deseto mesto.

Među stotinu našla su se 33 evropska, 58 američkih (od čega je pet kanadskih, ostatak iz Sjedinjenih Država), četiri japanska, tri australijska i jedan izraelski.

Kada su istraživači uzeli u obzir ukupan zbir stanovnika pojedine zemlje u odnosu na broj vrhunskih univerziteta, pokazalo se da – iako ih SAD ima najviše među 500 – po jedan dolazi na tek svakih 1.900.000 miliona Amerikanaca. U Švedskoj sa 11 na listi (od čega su četiri među prvih sto), po jedan dolazi na svakih 822.000 ljudi. Slično je i na Novom Zelandu, u Finskoj i Švajcarskoj, a blizu su Norveška i Danska (1.160.000 miliona i 1.370.000 miliona žitelja).

Jedini iz bivše Jugoslavije na najširem spisku (500) prvi put se našao Ljubljanski univerzitet (Slovenija), kojedeli od 402. i 503. mesta (tako se razvrstavaju) sa italijanskim u Paviji i Sijeni, nemačkim u Frajburgu, španskim u Sevilji i tako redom. I nijedan jedini iz neke druge nekadašnje jugo-republike.

U dotično nabrajanje uvršćena su, međutim, dva mađarska (ELTE u Budimpešti i Univerzitet Segedin), jedan češki (Karlov univerzitet u Pragu), dva poljska i samo dva ruska. Nasuprot tome, Danska sa stanovništvom od oko 5.500.000 miliona ima ih šest, a Švajcarska sa oko 7.500.000 miliona žitelja – osam. Uporedite li to s brojem stanovnika Srbije videćete da – statistički gledano – ona ima dovoljno ljudi, ali ne zadovoljava nijedan drugi zahtev na početku naveden.

Za znanjem, a ne za kruhom

Imajući u vidu da je srazmera između razvijenosti neke zemlje i naučne izvrsnosti više nego očigledna, valja se zapitati kada će se (a ne koliko) prvi domaći pojaviti na pomenutom spisku. Možda je prvi uslov dopola već ispunjen – ukupan broj svršenih visokoškolaca, ali ko zna koliko dugo ćemo čekati na prvog nobelovca ili fildsovca. Verovatno duže nego Crnogorci na Đeknu.

Kakve pouke (i poruke) možemo da izvučemo?

Prvo, malo se ulaže u nauku (i tehnologiju) i visoko obrazovanje, tako da će Srbija – ukoliko to ne promeni nabolje – sve više zaostajati i sve češće se suočavati sa „odlivom mozgova”. Naučnoistraživački izazov je, prema svim dosadašnjim ispitivanjima, najpreči razlog odlaska naših darovitih visokoškolaca u svet. U ovoj vrsti iseljavanja nije presudna mudrost „Trbuhom za kruhom”, već „Glavom za znanjem”.

Drugo, nema naučnog napretka bez odličnih, a takvi se odgajaju na priznatim univerzitetima. Ministarstvo za nauku je tek pre nekoliko godina prvi put sačinilo redosled istraživača koji je, u najvećoj meri, odredio naučni doprinos na osnovu citiranja, a izabrani su i novčano nagrađeni. Prethodnih decenija je naučni učinak (i napredovanje) ocenjivan po ko zna kojim merilima, često su presuđivale ideološke, političke, lične i svakojake naklonosti.

Treće, sveopšti (društveni) boljitak nije ostvariv bez visokog vrednovanja znanja i obrazovanja; uzalud političari najavljuju „čarobne štapiće” kojima će ubrzati naš korak u budućnost. U Evropu (i svet) Srbiju jedino mogu da uvedu visokoobrazovani i tehnološki opismenjeni ljudi. Ko to ne shvata, svakim danom i izjavom odvlači nas u mračnu prošlost, a ne odvodi u – svetlu (evropsku) sutrašnjicu koja se ionako neštedimice obećava.

Stanko Stojiljković

[objavljeno: 03/11/2008]

Nastavak na Politika...