Izvor: Danas, 23.Apr.2015, 08:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija u dubokoj vodi
"Beograd na vodiô, Srbija u vodi. Tako bi mogao da se označi aktuelan trenutak Srbije. Ili Srbija na klizištima - prirodnim, političkim ekonomskim. Premijerove tvrdnje da suá "ekonomski i finansijski rezultati iznad očekivanjaô nikako da se podudare sa paralelnom realnošću: stopa rizika od siromaštva je u porastu i iznosi 43,2 odsto, broj totalno siromašnih povećan je sa 6,1 na 8,9 procenata. Prema podacima Svetske banke stopa siromaštva porasla je sa 10 na 15 odsto...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Srbija će, prema jednoj proceni MMF-a, ovu godinu završiti u recesiji, bez povećanja stope privrednog rasta. Istovremeno, javni dug je porastao na 25 milijardi evra, uz dalju tendenciju rasta. To je nesumnjivo ogroman balast - čak i kad bi nam kamate bile oproštene, sve te milijarde treba vratiti. Srbija se suočava i sa drugim opasnim "klizištimaô. Kosovo (Brisel, Brezovica, Trepča), raskorak između EU i Rusije, neefikasnost sudova ľ svi ključni gromko najavljivani procesi su i posle mnogo godina na početku, Ustavni sud je takođe usporen, državna uprava i javna preduzeća stoje u mestu (čak je i Centru Sava isključena struja), nema protivgradnih raketa, a ni strelaca da ih ispaljuju, žrtve prošlogodišnjih majskih poplava još uvek se nalaze u prihvatnim centrima, domovi zdravlja su u blokadi, nezaposlenost i neisplaćene zarade takođe su za sada nerešiv problem.
Vojvodina je posebno priča. Umesto političkog dijaloga Republike i Pokrajine tenzije su sve žešće, uglavnom zbog nastupanja sa stranačkih pozicija, kao da je permanentna predizborna kampanja, u kojoj stranački interesi prevladavaju nad državnim, otvorena bitka za prevlast sa sve stranačkim mitinzima, " kidnapovanjemô odbornika i podrazumevajućim incidentima. Očito, kada je reč o pokrajinama, pouke iz bliske prošlosti nisu izvučene. Vojvodina nije entitet, poput Republike Srpske, već autonomna pokrajina i trebalo bi da zaštitu svojih ustavnim prava traži upravo u Ustavu. Bilo bi isuviše opasno tražiti zaštitu izvan sopstvene države.
U takvoj, za Srbiju izuzetno nezavidnoj, situaciji, pojavio se i savski leks specijalis. Ignorišući mišljenja vrhunskih arhitekata, inženjera i ekonomista, akademika, premijer je projekat svoje virtuelne zadužbine predstavio prvo na prestoničkim trgovima, a onda i u Parlamentu. Učinio je to upravo u trenutku dok se veliki deo unutrašnjosti borio sa smetovima i poplavljenim dvorištima i oranicama. (U to vreme prestonica i šira okolina oblepljene su stotinama premijerovih portreta u koloru - što je shvaćeno kao najava novih izbora!?). Parlamentarni ishod se mogao unapred znati - totalitarna većina ponovo je stala uz svog lidera, ovog puta u ulozi premijera. Bez ijednog glasa protiv, makar da se vidi da se igramo demokratije.
Ali, kurioziteta je bilo, kao kad se jedan poznati znalac pohvalio da je u Abu Dabiju posetio "najvišu građevinu u Evropiô. A totalitarni hor, sa dirigentom Babićem u njegovom prepoznatljivom transu, u nekoliko navrata je premijeru otpevao Odu radosti - u srpskoj verziji. U prilog emiratskih kula izneo je i bitan argument - umesto u Parizu, skupocene cipele moći će da se kupuju i u novom savskom šoping-molu. Pokušaju opozicionih solista da dođu do izražaja ostali su bezuspešni, jer ih je često ometao total(itar)ni smeh. Predsednica parlamenta se predstavila i kao inovatorka: uz postojeće statutarne kazne za poslanike, nagovestila i novu - društveno koristan rad, valjda da omogući opozicionim poslanicima (neće, valjda, kažnjavati koalicione partnere) da se bar negde iskažu, kad im to nije moguće u skupštini. (Uzgred, budući da je reč o bivšoj važnoj radikalki, lično mislim da bi šef radikala Vojislav Šešelj, i pored svega što mu se dešava, trebalo da bude zadovoljan: svi vodeći ljudi ove države Srbije đaci su njegove škole, njegovi bivši asistenti.)
Dačićevi socijalisti zdušno su podržali savske kule u oblacima, dok se njihov šef u novoj ulozi - iskreno zahvalan premijeru što ga je "izvukao iz gliba MUP-aô, u kojem je, pretpostavljam, u sukobu sa savešću, ali ipak svojom voljom, proveo šest godina . A trebalo bi sada da nađe vremena da smisli i sastavi predloge za ambasadore na desetak upražnjenih mesta, među kojima i neke u prestižnim zemljama.
Sve u svemu, utisak je sumoran. Neprikosnoven, u svemu i na svakom mestu, premijer oslonac nalazi u ôtotalitarnom parlamentuö. Zna se iz istorije, nacionalne i svetske, prošle i savremene, kuda to vodi... Vučić poseduje ogromnu energiju, znanje i hrabrost takođe, uneo je dinamizam u mnoge ekonomske i finansijske sfere, ali nije dobro što sav teret i odgovornost svaljuje na svoja pleća i svoj ego. Od davnina se zna da jedna pamet nikad nijeá dovoljna za uspeh. Premijer bi uz to mogao da preskoči neki dan na TV ekranima i u štampi ľ da i on građani predahnu.
*Autor je novinar, bivši urednik Tanjuga
