Izvor: Politika, 28.Jan.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Ocenjivanje škola
Jasna Janković: Naše informacije govore da u škole dolaze evaluatori koji nemaju dovoljno pripremljenosti, znanja, niti dobrih namera, pa lekar ode da ocenjuje čas profesora ekonomije i to traje 20 minuta; Gordana Cvetković: Mi ne proveravamo kakav je neko matematičar, nego kakav je nastavnik, a za to smo svi dobro obučeni, imamo međunarodne sertifikate, želimo bolju školu i dobronamerni smo
Spoljašnje vrednovanje, odnosno ocenjivanje, škola ponovo je izazvalo sukob >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << između sindikata i prosvetnih vlasti. Unija sindikata prosvetnih radnika (USPRS) zapretila je bojkotom ocenjivača, dok u Ministarstvu prosvete kažu da bojkota nema i da su nastavnici i roditelji veoma zainteresovani i jedva čekaju povratni izveštaj.
Šta je sporno u činjenici da se škole ocenjuju prvi put u obrazovnom sistemu Srbije, pitali smo pedagoga Gordanu Cvetković, načelnicu Školske uprave Beograd, i profesorku srpskog jezika i književnosti Jasnu Janković, koja je rukovodilac resora obrazovanja u USPRS-u.
Janković: Unija jeste za proveru, ali ne na ovakav način. Još 2008. predstavili smo ministru program za stabilni obrazovni sistem, koji obuhvata i reformu nadzorničkih službi jer smo shvatili da nastavnik radi 20 godina, a da mu niko nije ušao na čas, što je nedopustivo. Država mora da ima uvid u naš rad, mi smo državni službenici. Ideja je da na čas ne odlazi nadzornik, već savetnik, kolega od struke, možda i sam održi čas mladom kolegi. Po sadašnjem zakonu, evaluator mora da ima najmanje osam godina rada u struci i položen ispit, ali ne mora da zna predmet čiji čas posećuje i to je sporno. Navešću vam primere iz prakse – sociolog ode na čas profesora fizičkog, profesor muzičkog na čas psihologije, lekar ode na čas profesora ekonomije...
Cvetković: Služba koja obavlja nadzor u Ministarstvu je reformisana 2003. i mi smo prosvetni savetnici, a ne nadzornici. Da bismo radili spoljašnje vrednovanje, mi smo prošli vrlo kvalitetnu obuku i imamo međunarodne sertifikate. Tačno je da više ne postoji obaveza da profesor matematike ide na čas matematike, za to postoje različiti razlozi, a najvažniji jeste da mi ne proveravamo kakav je neko matematičar, nego kakav je nastavnik, a za to smo svi obučeni. Mi imamo vrlo precizne instrumente kojima merimo metodičko-didaktička rešenja – kakva je aktivnost učenika – nikad ne proveravamo znanje iz predmeta. Retko se dešava, kada radimo pojedinačne nadzore, da imamo takav problem da moramo da uključimo profesora fizičkog ako je fizičko u pitanju. Međutim, ako dođe do toga, mi hitno šaljemo odgovarajućeg stručnjaka, ukoliko ga nema u Beogradu, nalazimo kolegu iz Kragujevca.
Janković: Kvalitetan i stručan nadzor našem sistemu apsolutno treba, mi nismo protiv toga i svaki dobronamerni savet pravi profesor nikada neće odbiti, ali to nažalost nije uvek slučaj.
Cvetković: Ono što mi apsolutno umemo jeste da damo kvalitetnu povratnu informaciju. Kada se završi čas, ta povratna informacija se daje nastavniku. Njemu govorimo koji su standardi na času ostvareni, a na kojima treba još da poradi.
Politika: Dakle, nastavnicima ne dajete ocenu nego informaciju?
Janković: Nastavnici dobijaju ocenu.
Cvetković: Ne. Povratnu informaciju dobija nastavnik, a ocenu dobija škola.
Janković: Da, ali kako onda škola dobije, na primer, trojku? Morate da imate neke ocene da biste dobili krajnju.
Cvetković: Kada završimo praćenje nastave, mi imamo 30 popunjenih upitnika i onda gledamo pojedinačno standarde – ocenu nastavnik ne dobija. Mi, dakle, kažemo šta nije ispunjeno, a na školi je da u roku do osam nedelja napravi plan unapređivanja. Verujte da i škole i roditelji jedva čekaju naš izveštaj. Dešava se da krenu već sutradan da popravljaju ono što nije valjalo.
Janković: Što se tiče samog časa, vrlo često se dešava da evaluatori budu prisutni samo 20 minuta ili da za jedan školski čas obiđu dva časa, što je takođe sporno, jer je to veoma kratak period da bi se procenio nečiji rad.
Cvetković: Tako je po pravilniku, mada u Beogradu to nismo do sada praktikovali, svakom času smo prisustvovali od početka do kraja.
Janković: Naše informacije kažu da to nije bio slučaj u Somboru, Pančevu, Zrenjaninu, Gornjem Milanovcu...
Cvetković: Najvažniji deo naše obuke bio je da vi i ja vidimo isto, da ono što je za mene standard bude i za vas. Ali to je svakako sistem koji se gradi. Vrlo brzo ćemo sesti da razgovaramo i tada ćemo videti šta sve treba da se unapredi, ujednači, saslušaćemo i sve sugestije.
Politika: I da li su te škole dobile loše ocene?
Janković: Nemamo tu statistiku. Čula sam da su dve škole u Srbiji dobile četvorke, što je najviša ocena, i da je jedna osnovna škola u Pančevu dobila jedinicu. Najveći broj škola, 90 odsto, dobilo je trojke. A mene zanima ovo: ako preko 90 odsto škola dobije trojku, koji je smisao tog ocenjivanja? Prvobitno se govorilo da će se škole rangirati. Međutim, to se više ne pominje, već se priča o tome u kakvom je stanju naš obrazovni sistem. To je ono što nam se ne dopada. Druga stvar koja nas muči jeste da nemaju sve škole iste materijalne uslove. U Srbiji danas imate školu s pametnom tablom, a imate školu koja jedva da ima i običnu zelenu tablu. Želela bih da skrenem pažnju i na preteranu administraciju. Mi se u Uniji bojimo da će ovo biti jedan u nizu projekata opterećenja nastavnika administracijom. Plašim se da u jednom trenutku nećemo stići da pogledamo dete u oči, nego ćemo stalno da gledamo u neke papire kako bismo ih popunili.
Cvetković: Najmanje će biti važno koju je ocenu dobila škola. Važno je da ona ima informaciju o ispunjenosti svakog standarda na kojima treba da radi. Nema rangiranja, jer ne možemo da poredimo seosku školu i onu iz centra grada. Mi nećemo dati školi jedinicu ili dvojku ako nešto nema, ali ćemo joj dati nisku ocenu ako i ono što ima ne koristi. Na primer, imate učionicu s računarima, a ona se koristi samo kada je čas informatike. Gledamo i u oblasti rukovođenja šta direktor sa svojim timom radi da bi stvari poboljšao. Ocenjujemo da li je dovoljno angažovan i da li sarađuje s lokalnim samoupravama. Izveštaj je javna stvar. Mi ćemo u jedinstvenu bazu podataka da unosimo ocene za standarde i ceo izveštaj će biti dostupan.
Politika: Stiče se utisak da nastavnici onda nisu upoznati s procedurom?
Janković: Profesori su veoma upoznati, ali je stvar u pristupu evaluatora i koliko su oni sami po sebi stručni. Ne sumnjam u njihovu obuku, ali ako nekom „prosvetnom vuku” posle 25 godina staža neko, ko nema dovoljno iskustva, zamera metodološki pristup onda to može da izazove revolt. Unija se zalaže za kvalitetni savetodavni nadzor. Nadzor koji će dati pozitivan rezultat, a ne da stvori još veći problem između onih koji dolaze u školu i onih koji u njoj ostaju.
Cvetković: Mi smo podložni kritici, radimo jedan odgovoran posao. Kad uđemo u školu osetimo tenziju, nikome nije prijatno, ali već posle drugog časa osećamo drugačiju atmosferu. Svi smo prošli obuku, imamo i međunarodne sertifikate, a osim toga, mi smo jedina služba u ministarstvu koja polaže ispit pre nego što počne da radi i ima u obavezi stalno usavršavanje.
Politika: Unija je sada za bojkot ocenjivanja, da li to znači da nećete primati one koji dolaze da vrednuju škole?
Janković: Verujem da će u svakom gradu ljudi moći sami da procene situaciju. Nemamo ništa protiv nadzora, dobronamernih savetnika koji dolaze da procene situaciju u školi. Mislim da to nije situacija u celoj Srbiji. Naši izvori tvrde da tu dolaze oni koji nemaju dovoljno pripremljenosti, znanja, niti dobrih namera da bi to radili.
Cvetković: Mi smo ovo radili uz pomoć stranih stručnjaka, a proces izrade je finansirala Kraljevina Holandija i mi smo ponosni što smo u međuvremenu postali članovi Udruženja evropskih inspektora obrazovanja. Zavod za vrednovanje će da napravi godišnji izveštaj i onda ćete tačno moći da vidite šta su problemi. Na osnovu toga ćete moći da delujete kroz seminare, zakone, obuke. Nama je dat rok od pet godina da obiđemo sve škole. Moguće je da ponovo proverimo i one koje su dobile lošu ocenu, a uskoro počinjemo i ocenjivanje predškolskih ustanova– oni imaju drugačije standarde.
Politika: Koja je onda vaša poruka prosvetnim radnicima i školama – da li da otvore ili zatvore vrata kada naiđu ocenjivači?
Janković: Svaki prosvetni radnik je dovoljno zreo, a čim radi s decom mora da bude i dovoljno odgovoran da sam shvati šta treba da uradi. Ono za šta se mi zalažimo jeste da se glas ljudi koji rade u nastavi čuje, da se sve ono što oni govore prihvati. Da se pritisak na samog nastavnika ovakvim projektima malo amortizuje time što neće u centru pažnje biti administracija, već konkretna postignuća samog profesora. Ako nadzor bude dobronameran, kvalitetan i stručan nemamo razloga da svoja vrata zatvorimo bilo kome. Mi želimo da naše školstvo bude bolje, a ono sada nije dobro.
Cvetković: I naša želja je da promovišemo dobar, stručan, kvalitetan proces. Mi jesmo dobronamerni, cilj nam je da unapredimo kvalitet škole. Težimo da promovišemo dobru školu, nastavnike i nastavu. Nas dve imamo, u suštini, iste poruke.
Sandra Gucijan, Višnja Aranđelović
objavljeno: 28.01.2013.
