Izvor: Politika, 22.Okt.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Nuklearke – da ili ne
Ilija Plećaš: Uglja će sigurno nestati za nekih pedesetak godina, nafte će nestati, a hidroelektrane mogu da izazovu ogromne žrtve.-Ivan Karić: Kredit, ili nešto što bi nas uvelo u dužničko ropstvo, uslovilo bi da sutra moramo i da uvozimo nuklearni otpad
Posle nedavne izjave predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti Nikole Hajdina da treba da se preispita moratorijum na korišćenje nuklearne energije u Srbiji, otvorila se polemika da li skupe, ali energetski izuzetno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << značajne nuklearne elektrane treba graditi. Kao jedan od najvažnijih razloga protiv ističe se opasnost od radioaktivnosti i mogućih štetnih posledica po zdravlje. Ima li mesta takvoj zabrinutosti, pitali smo dr Iliju Plećaša, naučnog savetnika Instituta za nuklearne nauke „Vinča”, i diplomiranog inženjera geologije Ivana Karića, predsednika Pokreta „Zeleni Srbije”, inače narodnog poslanika s koalicione liste Demokratske stranke.
Dr Plećaš, koji je tri godine bio i generalni direktor Instituta „Vinča”, a već skoro četiri decenije radi u Institutu i bavi se problemima radioaktivnih otpadnih materijala i zaštite od zračenja, naglašava da je u narednih nekoliko desetina godina nuklearna energija jedino moguća. S druge strane, Karić, koji se bavi zaštitom životne sredine i „zelenim” političkim pokretima, smatra da Srbiji nuklearke nisu potrebne, što je u skladu s generalnim konceptom „zelenih” u Evropi.
Politika: Gospodine Plećaš, zašto su, po vašem mišljenju, nuklearne elektrane dobro rešenje?
Plećaš: Bez obzira na to što gospodin Karić predstavlja „zelene”, i ja sam u svojoj biti i poslu kojim se bavim, u duši „zelen” i bavim se zaštitom životne sredine ceo svoj radni vek. Ali, nauka se zasniva samo na činjenicama. Jer, uglja će sigurno nestati za nekih pedesetak godina, nafte će nestati, a problem s hidroelektranama je veliki jer mogu da izazovu ogromne žrtve. Kao jedina budućnost ostaje uranijum, kao sirovina za nuklearne elektrane, sada već četvrte generacije. Naravno, apsolutno sam svestan da Srbija u narednih dvadesetak godina ekonomski neće moći da razmišlja o nuklearnoj elektrani. Za razliku od pre nekoliko decenija, kada je građena Nuklearna elektrana „Krško” i kada su postojale ozbiljne namere da se izgradi jedna elektrana u blizini Zagreba, druga na granici Srbije i Hrvatske, a treća kod Smedereva. Na nesreću, to se nije desilo. Kada bi danas postojale ekonomske mogućnosti, bio bih za izgradnju nuklearnih elektrana.
Politika: Koji su vaši razlozi, gospodine Kariću, da se protivite izgradnji nuklearki?
Karić: Nuklearnoj energetici nije mesto u proizvodnji energije. I to iz dva ključna razloga: pre svega, u pogledu bezbednosnog upravljanja sistemima unutar procesa, a drugo zbog problema upravljanja otpadom. Često zaboravljamo činjenicu da taj otpad ostavljamo nekome ko će doći za hiljadu godina. Mi, kao politički pokret, na ovaj problem gledamo pre svega kao na političko pitanje i mnogo je razloga da u Srbiji ne postoji nuklearna energija. Osnovno je pitanje: gde ćemo skladištiti taj nuklearni otpad? Zatim, imamo ovde politički nestabilno područje ne samo u Srbiji već u celom regionu. Mi, „zeleni” u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji, mislimo da nema mesta nuklearnim elektranama. A, verovatno, kredit ili nešto što bi nas uvelo u dužničko ropstvo uslovilo bi da sutra moramo i da uvozimo nuklearni otpad da bismo mogli da otplaćujemo dug za nuklearnu elektranu.
Plećaš: Ne slažem se o pitanju bezbednosti i sigurnosti nuklearnih elektrana. Nuklearna energija je mnogo sigurnija od drugih vidova energije. Evo vam primer. Termoelektrana stvara ugljen-monoksid, ugljen-dioksid, ugljenu prašinu i razne druge štetne proizvode. Kao sirovinu koristi ugalj, koji bi mogao mnogo korisnije da se upotrebi u hemijskoj industriji. Oko Termoelektrane „Kolubara” stvara se 11 puta veća koncentracija sumpor-dioksida od dozvoljene. U Italiji, Brazilu i Indiji desila su se osamdesetih godina tri ogromna rušenja brana na hidrocentralama, sa hiljadama žrtava. Manje havarije da i ne nabrajam.
Politika: Ali, gospodin Karić tvrdi da su i nuklearne tehnologije opasne?
Plećaš: Konačno odlagalište za radioaktivni otpad ne može nikako biti u Vinči jer je to samo privremeno. Pravo odlagalište treba da se sastoji u zatvaranju i imobilizaciji radioaktivnih otpadnih materijala, na bazi cementa i betona. To odlagalište je toliko sigurno za buduće generacije da se smatra najbezbednijim nuklearnim postrojenjem u odnosu na sva ostala. Video sam svojim očima u Rusiji kako njihovi inženjeri igraju tenis na betonu konačnog odlagališta. Isto tako, u Francuskoj, zemlji koja ima 58 nuklearnih elektrana i koja je svoju energetiku zasnovala na njima, imaju konačno odlagalište na 200 kilometara od Pariza, u Šampanji kod Rensa. Tamo se odlaže otpad iz pedesetak francuskih nuklearki! Znači, njihov otpad se nalazi na teritoriji gde proizvode vino. Pa, ne mislite valjda da su oni ludi?
Karić: Ovo što slušamo jesu činjenice. Ali, mi ipak na to ne gledamo kao na dovoljno bezbedan sistem. Nema bezbednih sistema kada je u pitanju nuklearni otpad. Nameću nam se slike, od incidenta na ostrvu Tri Milje, preko Černobilja, pa do akcidenta u Fukušimi. Imamo nekoliko desetina, ili čak stotina, incidenata koji su se dešavali u nuklearkama od devedesetih godina. Sve to, naravno, ne znači da se mi, protiveći se nuklearnim elektranama, zalažemo za termoelektrane. Zeleni pokret u Srbiji je upravo i nastao u Obrenovcu, Lazarevcu, Kostolcu, boreći se protiv termoelektrana i neodgovornog upravljanja tim objektima. Ne možemo da se vratimo unazad i ispravimo te greške, ali možemo da ne napravimo nove, koje nas mogu dovesti do nesagledivih posledica. Osim toga, ako bismo i želeli da gradimo nuklearnu elektranu, trebalo bi nam 20 godina za tako nešto. Mi danas nemamo ni resurse ni novac ni političku stabilnost, ali ni stručnog kadra koji bi to mogao da radi. Zanimljivo je da u 21. veku, u jednom demokratskom društvu, mi pre dve nedelje imamo u SANU skup o nuklearnoj energetici, koji je zatvoren za javnost i gde nije učestvovao niko ko bi imao da kaže nešto protiv.
Politika: Zašto kažete da nema ekonomskih mogućnosti?
Plećaš: Jedna manja elektrana, od 600 do 1.000 megavata, košta između četiri i pet milijardi dolara. Srbija ne može to sebi da dopusti. Bez obzira na to što je Japan, kao bogata zemlja koja može sebi da dozvoli da uvozi struju, zatvorio skoro sve svoje elektrane, neke druge države o tome uopšte ne razmišljaju. Kina, na primer, kojoj je u narednih tridesetak godina potrebno pet puta više energije nego svom ostalom svetu zajedno, gradiće svojih 25 nuklearnih elektrana. Indija, Koreja, Francuska, Rusija, SAD, Kanada – sve su to zemlje koje nastavljaju da razvijaju svoj program nuklearki. Meni se dopala izjava akademika Hajdina da treba ukinuti moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, donet posle havarije u Černobilju. Zalažem se da se taj zakon ukine, ne prvenstveno zbog toga da bismo sad gradili nuklearke, već da bi studenti počeli da izučavaju nuklearne tehnologije na fakultetima. Bez takvih stručnjaka, mi nećemo umeti da se zaštitimo od čak 19 nuklearnih elektrana koje se nalaze u krugu od 400 kilometara vazdušnom linijom od Beograda.
Politika: Zar nije istina da i male zemlje, poput Bugarske ili Jermenije, žele da grade nuklearke? Da li je dobit od tih elektrana dovoljna da vrate kredite i pri tom ostvare profit?
Karić: Mi ne znamo da li oni mogu da vrate kredite. Možda odlažu tuđi otpad kod sebe.
Politika: Tvrdite da odlažu?
Karić: Ne, ne znam.
Plećaš: Za početak gradnje elektrane treba šest godina priprema i još šest-sedam godina gradnje. To je 14 godina. Znači da ta struja tek petnaeste godine može da donosi profit. Zato mislim da Srbija to ne može sebi da priušti. Da može, ja bih bio za to. Moram da kažem da postoje i druge ideje, poput one da Italija želi da finansira izgradnju elektrana u Italiji i da uzima određeni procenat struje. O tome se veoma ozbiljno priča. Možda bismo i mi mogli da krenemo tim putem, pa da posle 20-30 godina elektrana pređe nama u vlasništvo, jer je njen vek ukupno 50 godina. Postoji i treća mogućnost, da naši stručnjaci, koje bismo odškolovali, to rade. Ali, sve to nije moguće ako ne ukinemo moratorijum.
Politika: Ako mi, kao što gospodin Plećaš navodi, imamo nuklearke svuda oko nas, u Bugarskoj, Hrvatskoj, Mađarskoj, pa čak i u Albaniji, ako smo okruženi njima – kakva je razlika da li ćemo ih imati i na našoj teritoriji ili bi u slučaju akcidenta vetar naneo čestice iz bliskog okruženja? Zašto bi jedino Srbija uskratila sebi mogućnost da ima pristupačnu energiju?
Karić: U svim ovim zemljama „zeleni” se bore protiv nuklearnih elektrana. Sve, ili većina ovih elektrana, pri kraju su radnog veka. Eksperti nam stalno govore kako je svaka sledeća generacija elektrana „najsigurnija”, ali mi još ne znamo kakvi su tačno efekti havarija, na primer u Černobilju. Kod nuklearne energije sto puta se ništa ne desi, ali je jedna greška dovoljna. Mi se zalažemo isključivo za obnovljive izvore, solarnu i energiju vetra, kao i za veću energetsku efikasnost.
Plećaš: Moram da istaknem da obnovljivi izvori mogu da daju jedva jedan procenat energije. Ne vredi zato govoriti ni o vetru ni o biomasi niti o Sunčevoj energiji. To su veoma skupe tehnologije i one ne mogu da zamene nedostatak uglja i nafte. Samo nuklearke to mogu. Šta mislite zašto Kina, Amerika i slične zemlje grade nuklearke? Pa, zato što oni razmišljaju 200-300 godina unapred.
Bojan Bilbija
objavljeno: 22.10.2012.
