Izvor: Politika, 18.Okt.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Farmacija i korupcija
Milena Jauković: Farmaceutske kompanije imaju veliki uticaj na lekare - Nevenka Dimitrijević: Lekari ne dobijaju procenat za prepisivanje određenog leka
Optužbe o korupciji trojice beogradskih lekara, koji su navodno primili novac da bi prepisivali određeni lek, a koje su nedavno stigle iz slovenačkog tužilaštva, bile su povod da „Politika” pokuša da razjasni osetljiv i specifičan odnos farmaceutske industrije i lekara. Jasno je da bez efikasnih lekova nema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uspešnog lečenja i da je povezanost farmaceutskog i zdravstvenog sektora neophodna. Međutim, pomenute optužbe i glasine da farmaceutske kuće potkupljuju srpske lekare i da su oni pod njihovim velikim uticajem, ozbiljno narušavaju poverenje građana u doktore, a na čitavu lekarsku profesiju bacaju mrlju. O tome su mišljenja suočile dr Milena Jauković, lekar specijalista sa dugim stažom u hirurškim ustanovama, i dr Nevenka Dimitrijević, specijalista opšte prakse iz beogradskog Doma zdravlja „Voždovac”, pi-ar Sekcije opšte medicine SLD-a.
Politika: Koliko je veliki uticaj farmaceutske industrije na lekare?
Jauković: Ogroman, u nekim situacijama i beskonačan. Prvo, uticaj se vrši na one koji imaju najveću moć i donose odluke. Druga meta su profesori univerziteta, koji su se dokazali u svom stručnom radu i čije se mišljenje poštuje. Treća grupa su lekari po domovima zdravlja, koji pišu recepte.
Politika: Kako se ogleda taj uticaj?
Jauković: Moram da kažem da farmaceutske kuće ne mogu bez lekara. Ali, ta veza je prerasla u patološku, nedozvoljenu simbiozu.
Politika: Šta se sve nudi lekarima?
Jauković: Od olovke i bloka, najlon kese, kišobrana, do velikih putovanja, nezavisno od toga da li ima kongresa ili nema.
Politika: Da li su tačne glasine da lekari dobijaju određeni procenat prema propisanom leku?
Dimitrijević: Kategorički tvrdim da to kod nas ne postoji, jer nijedan lekar opšte medicine, ni izabrani lekar, koji propisuje terapiju, ne dobija procenat od vrednosti leka koji je propisao. Ako posmatramo putovanje na kongres, konferenciju ili organizaciju neke kontinuirane edukacije koje farmaceutske kuće finansiraju, ne bih rekla da je to korupcija. Prosto, u pitanju je saradnja između farmaceutskih kompanija i lekara koji moraju da budu obavešteni o svemu. O korupciji bismo mogli da govorimo ako farmaceutska kuća utiče direktno na one ljude koji mogu da utiču da lek bude stavljen, recimo, na listu i da se propisuje na recept. To je jedna vrlo škakljiva tema. Javna je tajna da i farmaceutske kuće pokušavaju da utiču na te osobe koje umeju da postave ultimatume kada je u pitanju njihov potpis za nešto.
Politika: Hoćete da kažete da je procenat koji lekari dobijaju od prepisanog leka zapravo urbana legenda, da to u praksi ne postoji?
Dimitrijević: Kod nas u Srbiji u praksi ne postoji.
Politika: Direktori farmaceutskih kompanija tvrde da postoje liste prepisivanja gde lekari bukvalno traže po dva ili pet evra po kutiji svakog leka. Vi tvrdite da tako nečega kod nas nema?
Dimitrijević: Ja ne tvrdim da to ne postoji, ali to je stvar ličnih osobina i karaktera osobe koja se time bavi.
Jauković: Ne može da se tvrdi da apsolutno ne postoji uzimanje procenta. Znači, vi možete da kažete da biste želeli da to ne postoji, da je to vaša želja i da se vi projektujete kao lekar, lekar sa moralom. Nažalost, nemamo čvrstu lekarsku komoru koja vodi računa da li je lekar u sukobu interesa i kako prikuplja bodove za obnavljanje licence. Još pre 30 godina, meni je kao lekaru farmaceut iz jedne poznate firme koja sada ne postoji rekao: „Molim te, Milena, možeš li da prepisuješ ovaj antibiotik, dobićeš 10 odsto od leka?” Ja to nisam uradila. Postojalo je tada, postoji i sada. Za mene je neprijatno da tako nešto saznam iz Slovenije, jer je verovatno neko progovorio.
Politika: Da li ste vi mogli da platite putovanja na kongrese u inostranstvo? Da li znate da u Kodeksu inovativnih kompanija stoji odredba da lekar sme da prihvati put samo u materijalnom iznosu koji može sam da isfinansira?
Dimitrijević: Delimično sam mogla. Priznajem da ne znam da postoji ta odredba, ali znam da postoji zakon po kojem je lekar obavezan da se edukuje, uz stručno usavršavanje.
Politika: Da li je tačno da farmaceutske kuće imaju liste svih lekara sa kojima sarađuju i da se na kraju godine dobija određeni procenat ili poklon u zavisnosti od toga koliko su propisali njihovih lekova?
Jauković: To ne mogu da kažem, ali znam da farmaceutske firme ipak imaju spiskove lekara. Radeći na nekakvoj edukaciji, spisak lekara u Srbiji dobila sam od jedne velike farmaceutske firme. To je bila najpotpunija evidencija. Prava saradnja sa farmaceutskim kućama je preko projekata da se novac investira u aparate, u edukaciju mlađih lekara, a ne onih koji su obišli zemaljsku kuglu 50 puta.
Dimitrijević: Vrlo je neodgovorno tvrditi da se neko nalazi na nečijem platnom spisku ako nemate realne dokaze za to.
Jauković: Kako ćete doći do tih dokaza?
Dimitrijević: Treba nam neko da nam pomogne.
Politika: Ko? Novinari? Tužilaštvo? U Nemačkoj je državno tužilaštvo podiglo istragu protiv 3.000 lekara zbog korupcije.
Jauković: Ako je u Nemačkoj tako veliki procenat, kod nas je još veći, jer smo društvo u kojem je moral takoreći potpuno nepoznata i izgubljena kategorija.
Dimitrijević: Ja, naprotiv, mislim da lekari nemaju mnogo prostora da se bave korupcijom. Niko vam ne nudi neke pare. Mnogo je veća korupcija na tenderima za nabavku opreme i materijala. Ne mogu da prođu ni na jednom tenderu dok ne daju bar 10 odsto od cene.
Politika: Imate li dokaze za to?
Dimitrijević: Ja ne, a nijedna farmaceutska kuća to neće javno da iznese.
Politika: Jesu li se lekari prodali farmaceutskim kućama?
Dimitrijević: Mali broj lekara možda jeste, ali većina nije.
Politika: Predstavnici farmaceutskih kuća se žale da lekari traže da im se uplate letovanja i zimovanja za porodicu?
Dimitrijević: Apsolutno verujem da je tako. Jedan farmaceutski predstavnik kaže da ne može da uđe na jedno odeljenje, jer ga odmah salete doktori i pitaju kuda ćemo da putujemo. Ako neće da kaže kuda će da putuju, oni ga izbace i kažu nećemo ni da te slušamo.
Jauković: Na kongres odleti pun avion lekara. Zamislite onda kolika je dobit farmaceutske firme kada oni to toliko plaćaju. Ne bi oni radili sa gubitkom, ne bi ulagali u to da im se ne vraća.
Politika: Da li dolaze da vam nude pomoć ili putovanja?
Jauković: Meni nikada niko nije platio put, ali da bih malo popravila izgled ustanove u kojoj radim obraćam se firmama da pomognu donacijama, koje su za mene uvek velike, ali su jeftinije od običnog putovanja za Beč. Ali, kada sam od jedne veoma poznate farmaceutske firme zamolila sredstva za televizor za bolesničku sobu, nastala je jedna prilično neprijatna polemika. Televizor je koštao oko 6.000 dinara. Šef je rekao da nema para. Kada sam mu rekla da je njegova firma nedavno odvela 150 doktora na kongres odgovorio je da mu je bolje da plaća doktore zato što od njih ima korist nego televizor. Odgovorila sam mu da je televizor za bolesničku sobu i da oni žive od pacijenata.
Politika: Da li zaista pacijent dobija lek koji mu je potreban ili lekar bira lek pod uticajem farmaceutske kuće?
Dimitrijević: Uticaj farmaceutskih kuća je i te kako prisutan. One agresivnije imaju bolju prođu svojih lekova u odnosu na one koje imaju manje sredstava. To znači da oni koji imaju para mogu da finansiraju kampanje i medijsku prezentaciju lekova. Nekolicina stručnjaka u Srbiji sarađuje sa velikim brojem farmaceutskih kuća, pa se dešava da jedan isti profesor obavlja prezentaciju svih lekova iz određene grupe medikamenata.
Politika: Da li pacijent onda dobija u tom slučaju pravi lek?
Dimitrijević: To zavisi od morala lekara. Verujte, 70 odsto lekova mi propisujemo na zahtev specijalista.
Jauković: Jedna poznanica me je nedavno zvala da mi kaže da joj je dete bilo bolesno. Na prvoj klinici lekar joj je rekao da ide u „tu i tu” apoteku i uzme određeni lek. Lekar u domu zdravlja joj je rekao: „Bože sačuvaj, šta je to!” Zatim je, ne znajući koga da posluša, zvala trećeg, privatnog lekara. Ovo je samo jedan od primera potpune konfuzije. U jednom periodu svoje karijere bila sam u Ministarstvu zdravlja kao pomoćnik, savetnik onda kada je ministarka bila dr Nada Kostić. Videla sam kakva je najezda bila raznih farmaceutska kuća, koje je ona sve odbila. Na sve moguće načine su pokušavali da ministarka primi ovog ili onog predstavnika farmaceutskih kompanija i to i preko drugih ministara i predsednika vlade. To je bilo strašno. Nije htela da primi nikoga i zbog toga je veoma mnogo trpela. I bila je kratko ministar. Menjali su se ministri posle toga, poslednji ministar je podugo tu i ja ne znam kakvo je njegovo iskustvo povodom toga. To je politika farmaceutskih kuća – jako je važno prodreti do ministra.
Politika: Mislite li da građani greše kada kažu da su lekari i farmaceuti povezani i da čine jednu vrstu mafije?
Dimitrijević: Ako pričamo o jednoj pojavi uopšteno, računam i sebe, ne želim da budem član farmakomafije. A s druge strane moram da priznam da ta pojava postoji. Ogleda se u potrebi lekara da dođu do dodatnih finansijskih sredstava. Finansije su nešto što stoji kao krajnji cilj svake takve relacije. Koliko neko uspeva, koliko ne, to je pitanje javnosti da zaključi. Činjenica je da postoje ljudi koji su privilegovani nekim statusom i položajem i mogu da traže određenu finansijsku naknadu za usluge koje oni čine zauzvrat farmaceutskim kućama. Putovanja, to je nešto „sitno”. Problem je ako vi „okrenete” Klinički centar Srbije i vidite da u jednom trenutku nema 150 kardiologa, svi su na kongresu preko okeana ili u Barseloni. Sve se to reperkutuje na opštu medicinu i domove zdravlja, jer smo mi u celom sistemu najmanje eksponirani i najmanje možemo da utičemo.
Jauković: Ja bih se složila sa koleginicom, da nisu svi lekari interesantni farmaceutskim kućama.
Politika: U kojim oblastima medicine su najinteresantniji?
Jauković: To su pre svega ginekologija, kardiologija, dermatologija, endokrinologija i ortopedija zbog proteza... U svim granama gde se koristi veliki broj lekova i gde oni jedan drugog sustižu. Da ne spominjem i antibiotike. I naravno, onkologija i citistatici, koji su svuda u svetu skupi. Farmaceutskim kućama je najmanje interesantna fizikalna terapija.
Politika: Da li je tačno da se mnogi lekari koji krenu na kongres uopšte i ne pojave na stručnim predavanjima, već da idu samo, takoreći, turistički?
Dimitrijević: Nije tačno, bar što se mojih kolega tiče. Ipak, verujem da ima i toga, da su neki otišli na kongres u Bazel samo da vide Švajcarsku.
Politika: Da li su vam korisni odlasci na kongrese, da li nešto naučite tamo?
Dimitrijević: Jesu. U kontaktu sa kolegama mnogo toga naučite.
Jauković: Kongresi su korisni, pre svega zbog razmene iskustava ljudi iz sveta.
Politika: Da li je pošteno da desetine pacijenata čekaju ispred ordinacija dok farmaceuti „pregovaraju” sa lekarima?
Jauković: Ja to nisam doživela. Ja sam nailazila na pristojnije farmaceute koji su birali momenat. Ja sam hirurg, nismo interesantni, osim kada su antibiotici u pitanju.
Dimitrijević: To su mladi ljudi koji su pristojni, koji su odgovorni svojim šefovima za svoje ponašanje na terenu. Često čekaju ispred da izađe pacijent, pa uđu da pitaju da li mogu samo da ostave propagandni materijal. Nemamo toliko problema koliko je to izvikano. Teško je pacijentima da čekaju ispred ordinacija.
Politika: Da li ste u vašem Domu zdravlja ograničili vreme ulaska farmaceutskog predstavnika ili on može u bilo koje doba da uđe u vašu ordinaciju?
Dimitrijević: To zavisi od stanja u čekaonici. U svakom slučaju, farmaceut ne može da dođe na moje radno mesto i da mi drži predavanje, ali zašto ne bi mogao da mi da kratku informaciju, jer nama su one neophodne.
Politika: Kako smanjiti uticaj farmaceutskih kuća na izbor u propisivanju lekova?
Dimitrijević: Rešenje je u referentnoj listi na kojoj se nalazi jedan lek koji je besplatan i jeftin, a svi ostali moraju da se doplate ili kupe, jer prema mom mišljenju, ne mogu sve kategorije stanovništva, nažalost, da priušte sebi najbolju terapiju. Pod najezdom farmaceutskih kuća i pritiskom na sve državne institucije sada je napravljena lista lekova sa procentualnom participacijom, gde je paušalno određeno da se plaća recimo 25 odsto ili 50 odsto ili 75 odsto. Pa sad 25 odsto po ceni leka nije isto ako on košta 600 dinara ili 3.000 dinara. Verujte, veliki je pritisak na nas koji radimo u opštoj medicini, jer mi imamo pravilnik Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje o propisivanju lekova, koji moramo da poštujemo, s druge strane taj pravilnik je rađen na osnovu rada ekspertskog tima koji se nalazi pri fondu. Pacijent odlazi na neke više instance, gde mu lek propisuje specijalista određene oblasti. Mi ne možemo mnogo da utičemo, niti da promenimo terapiju, a strah nas je i da mu napišemo određeni lek, jer posledice snose lekari u domovima zdravlja. Ima slučajeva da je fond sa računa ustanova „skinuo” novac za neke lekove za koje je smatrao da su prekomerno propisivani, a da su posle direktori to naplatili od lekara koji su propisivali. Da bi se to izbeglo, smatramo da stvarno moraju da budu stroga pravila.
Jauković: Svojevremeno u jednoj klinici šef je doktorima specijalistima zabranio da koriste jedan lek. On je to uradio jer je imao dogovor sa drugom farmaceutskom kućom. Svi su prihvatili. I to je opet priča o nama. Ovo je pitanje za Lekarsku komoru koja ima sve naše podatke. Komora jedino može da da informaciju da li je neko od lekara u sukobu interesa, ko je koliko putovao, i da to sve kontroliše. A ne samo da figurira. Ona mora da kontroliše i moral u interesu profesije.
Olivera Popović - Danijela Davidov Kesar
[objavljeno: 19/10/2009]
