Izvor: Politika, 26.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija evropska deponija za opasni otpad
Proizvođačima iz EU je skupo da plaćaju uništavanje otpada pa ga plasiraju kao reciklat na tržište jugoistoka, gde su zakoni blaži
Ažurirajući bazu podataka, na šta ih je podstaklo nedavno izlivanje hlorovodonične kiseline iz BIP-a, ekološki inspektori iz Beograda su samo u deset centralnih gradskih opština otkrili 50 novih firmi koje koriste opasne materije, uz 147 koliko je već na spisku. Listom je reč o malim postrojenjima, koja doduše imaju dozvole za rad, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo što nisu bile zavedene u bazu podataka inspektora, ali upravo takve kućne fabrike upućeni smatraju najvećom pretnjom po životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Veliki pogoni su poznati svima i zato se njihove uprave potrude da urede propisne deponije, makar u krugu fabrike u centru grada, dok manja preduzeća neprimetno nastaju i brzo nestaju pre nego što ih nadležni uoče i provere.
Znajući to, beogradski inspektori očekuju da nađu još više malih pogona kada zađu u periferne opštine. Olakšanje je što je u glavnom gradu, statistički posmatrano, najveći rizik jer se tu smestila gotovo trećina firmi koje barataju opasnim materijama. Sem ako se ne pretpostavi da je, kako najčešće jeste u svim oblastima, nadzor u unutrašnjosti površniji i nemarniji nego u Beogradu i da je situacija u centralnoj Srbiji i Vojvodini još manje pod kontrolom.
S obzirom na to da ratare u okolini Gornjeg Milanovca, kako je ustanovljeno pre nekoliko dana, nije brinulo što korov spaljuju hemijskim otpadom iz „Zvezde Helios”, da im nije smetalo što njive navodnjavaju i stoku poje iz buradi u kojima je stajao otrov, nije čudo što se pojedini mali privrednici ne ustežu da opasan otpad izbacuju na prvoj zabačenoj ledini ili u obližnjoj reci. Izgovor pred sopstvenom savešću, ako im ga ona uopšte traži, nalaze u nepostojanju spalionice za opasan otpad. Mada, nema razloga da ih tišti odlaganje otpada kada im nije strano i da uvezu supstance koje su u Srbiji zabranjene ili koje su ovde dozvoljene na radost proizvođača u Evropskoj uniji, koji ne bi mogli da ih prodaju na sopstvenom tržištu.
– U Srbiju dospevaju reciklati iz Italije i Nemačke, možda i iz drugih zemalja, koji su u EU zabranjeni. Industrijalcima je skupo da uništavaju hemijski otpad, pa ga pretvaraju u „prljav” reciklat i čak plate prodavcu koji ga distribuira uglavnom ka jugoistočnoj Evropi, gde su mere kontrole mnogo slabije i korupcija je rasprostranjenija. Pojedini srpski proizvođači rado uzimaju taj reciklat jer je on i dvaput jeftiniji od čiste supstance koja se može upotrebiti u iste svrhe – kaže „Politikin” izvor iz hemijske industrije, koji je želeo da ostane anoniman.
Na srpsko tržište opasne supstance stižu i ilegalno, najčešće tako što ih preko ruku prevali bezbroj posrednika koji ih prepakuju dok se ne izgube podaci o pravom poreklu i sastavu proizvoda, objašnjava „Politikin” sagovornik. Posle takvog postupka, nezakonite supstance je teško otkriti i pažljivim analizama. Naš izvor napominje da ne treba sumnjati u sve male hemijske fabrike, ali da njih svakako treba staviti pod najveću lupu.
– U takvim postrojenjima su zaposlene iskusne i umešne osobe, samo što su uslovi za rad u pojedinim pogonima sasvim nedopustivi. Znam za jednu fabriku u kojoj opasne materije drže u običnim cisternama na suncu umesto da za njih obezbede specifične kontejnere i rashlađuju ih stručnom procedurom. Većina malih hemijskih pogona nema kotao za reciklažu tako da, budući da u Srbiji nema deponije za opasan otpad, upotrebljavaju sve što mogu, čak i ono što ne bi smelo da se vrati u proizvodnju, dok ostatak bacaju gde im budu zgodno, ne obazirući se na opasnost po stanovništvo – navodi „Politikin” izvor.
Nijedna fabrika koja operiše opasnim materijama još nema integrisanu dozvolu za rad, koja potvrđuje da su bezbedne po životnu sredinu. Rok da steknu dozvolu je 2015. godina. Postrojenjima koja će se tek graditi ni novi set ekoloških zakona, koji sada čeka da ga usvoje republički poslanici, ne sprečava da se smeste u naseljenim sredinama, što nijedan stručnjak ne ocenjuje kao dobar potez.
V. Vukasović
-----------------------------------------------------------
U „Dugi” tvrde da imaju bezbednu deponiju
Bojan Mikec, generalni direktor beogradske fabrike boja i lakova „Duga”, kaže da je „Politika” preuveličala opasnost od postrojenja koje vodi. „Duga”, smeštena u centru glavnog grada, već godinama skladišti opasan otpad u krugu postrojenja. Sada se tu nalazi oko 100 tona otpada.
– Naša deponija je izgrađena po svim relevantnim propisima i potpuno je obezbeđena da opasne materije ne ugroze naše radnike niti prodru u okolinu kroz vazduh ili tle. Ne radimo sa materijama koje su kancerogene i nismo zagađivač – rekao je Mikec.
-----------------------------------------------------------
Gružansko jezero nije zagađeno
Kragujevac – Gružanska akumulacija, sa koje se vodom za piće snabdeva pola miliona stanovnika Kragujevca, susednih opština i dela Kraljeva, nije ugrožena zagađivanjem zemljišta u okolini Gornjeg Milanovca. Ovo je juče za „Politiku” izjavio zamenik direktora Instituta za javno zdravlje u Kragujevcu Nebojša Ranković, napominjući da su prve analize uzoraka, uzetih sa 17 mernih tačaka u gradu, pokazale da je voda za piće ispravna. Prema njegovim rečima, u akumulaciji Gruža nije došlo do promena fizičko-hemijskih karakteristika vode.
– Po nalogu Ministarstva zdravlja i Republičke sanitarne inspekcije, Institut za javno zdravlje Kragujevac preduzeo je sve neophodne mere i obavio prve analize. One su pokazale da voda sa gružanskog jezera nije zagađena. Ipak, kako bi u potpunosti bili sigurni da nema opasnosti po zdravlje građana, u saradnji sa Gradskim zavodom za javno zdravlje u Beogradu mi ćemo obaviti i specifične analize. One su u toku i biće završene za nekoliko dana – rekao je Ranković za naš list.
Dodatne analize, u kojima će, osim fizičko-hemijskih karakteristika, biti ispitani i drugi parametri, obaviće se na osnovu uzoraka vode za piće koje je kragujevački Institut uzeo sa tri markirana mesta u gradu. Reč je o centralnom bunaru ovdašnjeg „Vodovoda” u Šumaricama, Domu zdravlja u prigradskom naselju Stanovo i Kliničkom centru. S obzirom na to da gružanska akumulacija raspolaže sa 64 miliona kubika vode, Ranković navodi da je mogućnost razređivanja vrlo velika, te da će upravo zbog toga biti obavljena i dodatna ispitivanja.
B. K.
[objavljeno: 27/02/2009]
.jpg)
