Izvor: Politika, 06.Okt.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija bi bila napadnuta i bez atentata
Profesor dr Radoslav Gaćinović, naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu, jedan od naših vodećih eksperata za pitanja bezbednosti i terorizma, autor niza knjiga i studija iz ove oblasti, pasionirano istražuje istoriju nacionalno-revolucionarne organizacije Mlada Bosna i uzroke koji su doveli do izbijanja Prvog svetskog rata.
Sintezu tog višegodišnjeg rada predstavlja knjiga „Mlada Bosna”, koju će objaviti Medija centar „Odbrana”, dajući doprinos obeležavanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Rasplamsala debata i kod nas i na strani o njegovim uzrocima i neposrednom povodu za rat – atentatu Gavrila Principa na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, učinila je da odgovore na neka pitanja potražimo u razgovoru s profesorom dr Gaćinovićem.
Čime su motivisane aktuelne rasprave, naučnim ili političkim razlozima?
Nauka je odavno utvrdila sve relevantne činjenice o uzrocima i odgovornosti za početak Prvog svetskog rata. Upravo na osnovu tih činjenica Srbija i srpski narod postali su simbol junaštva, patriotizma i slobode. Nažalost, skoro sto godina kasnije, Nemačka, koja je isključivi krivac za taj rat – što je utvrđeno Mirovnim ugovorom u Versaju 28. juna 1919 – pokušava da podvrgne reviziji te istorijske činjenice i da, po mom mišljenju, odgovornost za Veliki rat prebaci na Srbiju i mladobosance. Takav pravno-politički i ljudski skandal podržavaju i malobrojni umišljeni pojedinci u Srbiji, skloni spoljnim uticajima a u suštini nesposobni za rešavanje naših životnih problema. Za njih su važnije senzacije od nacionalnih interesa i istorijskih činjenica.
Kako je nastala Mlada Bosna, kakva je to organizacija bila?
Izraz „Mlada Bosna” prvi je upotrebio Petar Kočić u listu „Otadžbina” 1907, a zatim Vladimir Gaćinović u „Almanahu Prosvete” 1910, u članku „Mlada Bosna”. Najnapredniji omladinci toga vremena postali su članovi Mlade Bosne pošto su ih težak život i nasilje naterali da se bore protiv Austrougarske monarhije kao okupatora. Njenu vlast nije birao narod Bosne i Hercegovine, ona nije bila ni legalna ni legitimna, nametnuta je silom. Nakon okupacije i aneksije BiH od strane Austrougarske, još drastičnije su narušavana ljudska prava i slobode građana nego u vreme Otomanske imperije. Teror su trpeli svi: Srbi, Hrvati i muslimani, pa je Mlada Bosna okupila ponosne predstavnike svih naroda u BiH. Oni su odbili da budu pokoreni, a i međunarodno pravo je bilo na njihovoj strani.
Kako je svet u ono vreme gledao na Sarajevski atentat?
Mnogi su u njemu videli akt revolucionarnog otpora prema okupatoru, podsećali su na Stari zavet i na evropsku tradiciju tiranoubistva. Zato je uvek, pa i danas, osnovno istorijsko pravilo da se događaji tumače i ocenjuju u vremenu i prema okolnostima samog događaja, uz uvažavanje mišljenja ljudi koji su živeli u vreme tih istorijskih događaja. Mladobosanci su, uvažavajući teorije o tiranoubistvu, smatrali da je Franc Ferdinand bio najveći tiranin – tiranin okupator, koji je po zlu daleko prevazišao sve tirane koje je narod birao. Zato su bili uvereni da imaju pravo da ga sklone. S aspekta nauke i istorijskih činjenica, Sarajevski atentat nije bio uzrok rata 1914–1918, već povod. Pucajući na Ferdinanda, oni su pucali u zlo čiji je nosilac i predstavnik on bio.
Kojim su se geslom rukovodili?
Poznato geslo tog omladinskog oslobodilačkog pokreta bilo je: „Hoćemo ili da umremo u životu ili da živimo u smrti.”Iz te sugestivne tvrdnje očigledno je da se nisu bojali smrti, a da je filozofija neophodnosti umiranja za budućnost i slobodu bila intrizično utkana u svest ovih hrabrih i ponosnih mladića.
Kakve su bile veze mladobosanaca s Kraljevinom Srbijom i njenim zvaničnicima?
Veze mladobosanaca sa zvaničnom vlašću Kraljevine Srbije nisu postojale ali, istine radi, treba istaći da su Vladimir Gaćinović i Mustafa Golubić bili članovi najpatriotskije organizacije u Srbiji Ujedinjenje ili smrt. Sarađivali su i imali kontakte s Apisom i ostalim članovima organizacije. Osim njih dvojice, niko od članova Mlade Bosne uključujući i atentatore, nije čak ni poznavao Apisa, Čupu i ostale članove rukovodstva te organizacije.
S kim je Gavrilo Princip bio u vezi?
Pošto su Gaćinović i Golubić u vreme saznanja o dolasku nadvojvode u Sarajevo bili daleko od otadžbine, Princip je preko Đulage Bukovca došao u vezu s bivšim komitom Milanom Ciganovićem, dobrim prijateljem Voje Tankosića i zamolio ga za pomoć. Ciganović je s oduševljenjem saslušao Principovu ideju i odmah se prihvatio da im pomogne. Nakon obuke na topčiderskom strelištu, 27. maja, u kafani „Zlatna moruna”, Ciganović je Principu, Čabrinoviću i Grabežu predao četiri pištolja s rezervnim okvirima municije, šest bombi, više kesica sa cijankalijumom i nešto malo novca. Dakle, aktivnosti Ciganovića, Tankosića, Apisa, kapetana Rada Popovića i majora Ljubomira Vulovića, koji su, prema mom saznanju, jedini znali za pripreme za atentat, samo su tehnički detalj, epizoda.
Atentat je moguće zamisliti i bez njih?
Očigledno je to moguće, ali atentat nije moguće zamisliti bez Vladimira Gaćinovića, Danila Ilića, Gavrila Principa, Neđa Čabrinovića i drugova. Nije ga moguće zamisliti ni bez onih seljaka koji su spremno stavljali glavu u torbu u borbi protiv Austrougarske, koji su dali logistiku atentatorima, skrivali ih, pomogli im da prenesu i sačuvaju oružje i da sami skriveno dođu na mesto atentata. Kada je Nikola Pašić saznao za pripremanje atentata, odmah je naredio srpskom ambasadoru u Beču da o tome izvesti državni vrh Austrougarske. Čak je i Apis u predvečerje atentata slao svoje ljude da odvrate Principa, ali je sve bilo kasno.
Vaš bliski predak Vladimir Gaćinović, bio glavni ideolog Mlade Bosne. Šta ga je krasilo kao ličnost?
O liku i delu Vladimira Gaćinovića pisali su mnogi domaći i strani pisci. Po njihovom kazivanju, kao i po sećanju mojih predaka, on je bio širokoobrazovan, veliki humanista, čovek širokih vidika i čvrstih uverenja. Živeo je samo 27 godina, ali je i za tako kratko vreme postigao rezultate dostojne divljenja. Izuzetno inteligentan, govorio je više svetskih jezika, voleo je sport i muziku, bio je talentovan pisac i pesnik. Veliki romantičar, imao je svoje velike ljubavi, nekima je posvetio vrlo romantične stihove, posebno jednoj Ruskinji s obale Volge. Po temperamentu je bio melanholik, bio je savršeni altruista, a po karakteru ideal moralne čvrstine, u duši nacionalni idealista. Njegove glavne brige bile su nacionalne, bio je nepomirljivi pristalica najljuće nacionalne borbe i revolucije, neumorni organizator i pokretač ljudi. Širom sveta je na najbolji mogući način predstavljao svoju Hercegovinu i srpski narod. Vladimir nije imao grlo uličnih polemičara i galamdžija, krasila ga je diskrecija prefinjenog i intelektualno uzvišenog revolucionara. On se od revolucionara hajdučkog razvijao i vrlo brzo sazreo u revolucionara idejnog, od nacionalizma se uzdigao do humanizma ili, kako je Jovan Skerlić o Vladimiru rekao: „Bio je realni nacionalista.”
Da li su razrešene nedoumice oko njegove smrti?
Nisu. Šest dana po položenom završnom ispitu na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Frajburgu, Vladimir je, posle popijene kafe, iznenada izgubio svest, a 11. avgusta 1917. stalo je njegovo srce, što se gotovo vremenski podudara sa streljanjem pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Rođaci i prijatelji Vladimira Gaćinovića tražili su obdukciju, sumnjajući da je reč o ubistvu. Ali, konzulat Srbije u Švajcarskoj bio je protiv toga, navodno da se ne bi zamerili Švajcarcima. Doktor Konjević je ipak izvršio obdukciju i u želucu pokojnika na dva mesta pronašao perforacije prouzrokovane trovanjem, najverovatnije arsenikom. Službeni zapisnik sa obdukcije nije pronađen. Vladimir Dedijer uporno je tražio dokument o smrti Vladimira Gaćinovića, ali je iz bolnice u Frajburgu dobio odgovor da je hirurg koji ga je operisao umro uoči Drugog svetskog rata, a da je arhiva bolnice uništena prilikom bombardovanja. Drago Ljubibratić za Vladimirovu smrt optužuje austrijsku i francusku obaveštajnu službu, koje su u tome imale zajednički interes, zbog pregovora o separatnom miru s Austrijom, koji su se tih dana vodili upravo u Frajburgu. Međutim, istaknuti pripadnik Mlade Bosne profesor dr Pero Slijepčević uveren je da je ubistvo njegovog prijatelja i saborca organizovala i izvela Bela ruka, organizacija odana regentu Aleksandru Karađorđeviću. Nedoumice oko smrti Vladimira Gaćinovića, po mom mišljenju, ostaće još dugo, možda zauvek.
Kako su se i od kada Austrija i Nemačka pripremale za rat protiv Srbije?
Austrougarska monarhija je posle Berlinskog kongresa i odmah nakon okupacije BiH 1878. usmeravala pogled preko Drine. Čekala je povoljne političke okolnosti da svoje teritorijalne pretenzije prema Srbiji i javno obnaroduje. Od aneksije BiH 1908. Austrougarska se neprekidno pripremala da napadne Srbiju. Leopold Berhtold, austrijski državnik i diplomata, bio je veoma agresivan prema Srbiji, a njegov prvi saradnik grof Forgač insistirao je da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima: „Srbiju treba uništiti” („Serbija delenda est”).
Talas srbofobije zahvatio je celu Monarhiju…
Pesnik Karl Kraus skovao je istorijsku lozinku „Serbien muss sterbien” („Srbija mora umreti”), a ceduljice s tim natpisom stavljene su na stolove svih sarajevskih kafana. Na bečkom dvoru je sve više sazrevala ideja, koju su naročito razvijali vojni komandanti na čelu s generalom načelnikom Generalštaba Konradom fon Hecendorfom, da Srbiju,kao opasno nacionalističko revolucionarno gnezdo, treba uništiti. Fon Hecendorf je još 1907. u jednom pismu istakao da jugoslovenski problem treba rešiti „jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj aneksija Srbije”.
Za rat se spremala i Vojna stranka u Beču...
Pogotovo ona... U okviru priprema za rat protiv Srbije u martu 1909. izvršena je mobilizacija Sarajevskog korpusa sa 30.000 rezervista. Do kraja meseca veći deo austrougarske armije bio je spreman za napad na Srbiju. Pouzdano se zna da je Austrougarska i krajem 1912. pokušala da izazove rat sa Srbijom. Nemački car Viljem Drugi se 23. novembra 1912. sastao s Francom Ferdinandom i tada su dogovorili plan napada. Viljem Drugi je u jesen 1913. izjavio: „Idem s vama (Austrougarskom). Ostale snage neće tražiti da spreče našu akciju. Treba da budete u Beogradu za nekoliko dana.” Napad na Srbiju planiran je 1908, 1910, 1913, kao i 1914. godine. Fon Hecendorf je samo tokom 1913. čak 25 puta zvanično tražio odobrenje za napad na Srbiju. Inače, car Franc Jozef je i posle atentata na Ferdinanda bio protiv rata. Onda mu je nemački car Viljem postavio ultimatum: ili rat, ili će on Austrougarsku prepustiti sudbini, s tim što će odmah Nemačkoj pripojiti germanske delove Austrije. Car Franc je o tome obavestio svoju ljubavnicu do smrti, glumicu Katarinu, koja je kasnije izjavila da joj je on rekao: „Viljem me je uhvatio za vrat i prisilio.”
Austrougarska i Nemačka bi, dakle, sigurno napale Srbiju i da nije postojala Mlada Bosna i da atentata nije ni bilo.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 06.10.2013.
