Izvor: Glas javnosti, 04.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spomenik „dobrovoljnom“ komunističkom kuluku
GORNJI MILANOVAC - U opštini Gornji Milanovac, uostalom, kao i u čitavoj Srbiji, gotovo da nema sela u kojima nisu svojevremeno, između pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, građeni megalomanski domovi kulture.
Domovi kulture su, zapravo, bili svojevrsni spomenici tada uspešno izvedene revolucije i izražena težnja ondašnje vlasti da se, kako se tada govorilo, „i u srpskim selima stvore uslovi za kulturno uzdizanje seoske mladeži“. Međutim, mladež sa sela je zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << državne politike industrijalizacije zemlje šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka napustila sela, a domovi su ostali na milost i nemilost vremenu. Jedan od najočitijih primera propadanja seoskih domova je zgrada doma kulture u selu Teočin koje se nalazi nadomak Ravne gore.
- Kako je dom građen, tako je i završio! Kao i u svim ostalim selima, negde 1950. godine, partijska direktiva je bila da se i u Teočinu izgradi dom kulture i to dobrovoljnim radom, što su seljaci doživeli i što je bila istina, kao „dobrovoljni kuluk“.
ZADRUGA UMESTO DOMA KULTURE
Zgrada doma kulture u Teočinu je počela da propada onda kada je data na korišćenje Zemljoradničkoj zadruzi iz Brezne koja je ovde ovde smeštala radnike koji su bukvalno demolirali salu u kojoj su spavali tako što su grejali patosom, vratima, prozorima... Ništa bolje nije, kažu Brković i Kozoderović, ni onda kada je zgradu koristio PIK „Takovo“ kao magacinski prostor. Polagano, zgrada je počela da propada i na kraju se srušila i postala je velika bruka za selo.
Priča se da je neki tadašnji partijski aktivista, štapom u prašini na putu iscrtao plan zgrade i po tom nacrtu počelo je da se gradi. Svakoj kući, u zavisnosti od imovnog stanja, broja članova, a pomalo i po političkoj prošlosti, odrezano je koliko će ko dati nadnica u radnoj snazi, radu s volovima, a partijski aktivisti su lično ulazili domaćinima u zabrane i određivali stabla koja domaćin mora da poseče i da dovuče do gradilišta. Dom se partijskim kulukom gradio od 1950. do 1960. godine i neko vreme bio je zaista u funkciji nekakvog kulturnog života, a toliko je bio megalomanski izgrađen da je imao salu u kojoj je mogao da se igra fudbal. Međutim, dom je ubrzo postao svačiji i ničiji, a kada tako, još ako se uzme u obzir i na koji je način građen, onda je jasno zbog čega zgrada doma kulture izgleda ovako jadno i pravo je ruglo za celo selo - pričaju o istorijatu, ali i o propadanju seoskog doma kulture Pavle Brković i Branislav Kozoderović koju su, kao i mnogi drugi, već davno napustili Teočin.
- Verujte mi da mi je toliko teško kada prolazim pored ove zgrade da okrećem glavu u stranu da ne vidim ovu našu seosku bruku. Od cele zgrade ostali su samo zidine, a na mestu gde je nekada bila sala i gde se igralo kolo, gde su bile kancelarije, prodavnice... sada je već izniklo drveće. Velika bruka za sve, ali najviše za selo. Mislim, mogli su meštani da poprave zgradu, kao što je urađeno u nekim drugim selima, ali je ovakvoj situaciji mnogo doprinela i seoska nesloga. Jer, nije tajna da na svetu nema većeg inadžije od stvora čiju glavu pokriva šajkača. Istina je da kada seljak tera inat, pa i na svoju štetu, onda tera do kraja i do ovakvog izgleda doma kulture - kaže Pavle Brković.
Nije to slucaj samo sa Domom u Teocinu,ima mnogo takvih objekata koji su nekad bili kulturni centar sela. U Ljiskoj opstini u mnogo sela u kojima su domovi prepusteni da propadaju na isti nacin su gradeni pod bicom komunizma, ali domovi su uzeti od naroda to jest Mesnih zajednica i sada su vlasnistvo Republicke direkcije za zemljiste,koja je dala domove Lokalnoj Samoupravi na koriscenje. Opstina ne koristi domove, ne odrzava i evo vec Dom u selu Ivanovci nestaje, obrusava se gde stvara tuznu sliku propasti sela. Tesko mi je jer bio sam jedan od gradana sela koji sam zadnji u domu u Ivanovcima organizovao igranke i zabave u njemu. Predlozio bih Opstinskim vlastima da ustupe domove bilo kome na koriscenje i odrzavanje da bih se spasilo sto se spasiti moze. Hvala.
