Izvor: Press, 13.Jun.2010, 05:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spas preko žice
Srbija je među zemljama sa najvećim brojem samoubistava. Statistika bi bila još crnja da u telefonskom savetovalištu ne rade žene koje pomažu ljudima koji su odlučili da sebi oduzmu život
Nije sve tako crno kao što izgleda. Tačnije, još je crnje. Srbija se „barem" po nečemu visoko kotira u svetskim okvirima - broju samoubistava. Žalosna statistika Svetske zdravstvene organizacije ustoličila nas je na baksuzno, 13. mesto, mada su >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << naše „ambicije" daleko veće i svojski se „trudimo" da opravdamo ulogu „favorita" iz senke, u kružoku društava u kojima ljudi sve više dižu ruke na sebe.
Međutim, kako je mrak uvek najgušći pred zoru, tako i u ovom tunelu ima nešto svetla s njegovog kraja, a ta sveća što tinja i dogoreva u rukama je tri divne dame, posvećenice, tri don kihota iz Telefonskog savetovališta za prevenciju samoubistva: Branke Kordić, Anke Pokeržnik i Mile Milosavljević, kliničkih psihologa.
Protiv predrasuda
Jeste, isprva zvuči banalno da se na istovetan način, telefonski, može naručiti pica i spasti nečiji život, ali fakat je posve drugačiji - može se, i i te kako uspevaju u tome!
- Pre svega, svojski se trudimo da zaista, iz sveg srca, pomognemo osobama koje velika nevolja natera da pozovu naš broj. I uspevamo u tome! Samo za prva dva meseca postojanja ovog savetovališta primili smo 246 poziva ljudi iz čitave Srbije kojima se na glavu srušio čitav svet i koji su bili ubeđeni da iz njihovih muka i problema nema izlaza, a skoro svaki od tih poziva završio se rečima: „Hvala vam što postojite" - veli Branka Kordić, alfa i omega ovog plemenitog projekta.
Naravno, kako je reč o krajnje specifičnim pozivima i svake noći od 20 sati pa do jutra njih tri pokušavaju da prevedu nevoljnike, razgovori traju i po nekoliko sati...
- Počinjemo pitanjem „Kako možemo da vam pomognemo", kako bi se osoba s druge strane žice otvorila. Iako je anonimnost apsolutno zagarantovana, ljudima opet treba dati vremena da prevaziđu predrasudu i tabu ćutanja o suicidalnim namerama, koje su, nažalost, u našem društvu isključivo sinonim za duševno obolele osobe, to jest kukavice, kako volimo da kvalifikujemo, mada istraživanja govore da svaki čovek barem jednom u životu pomisli na samoubistvo... - pojašnjavaju naše heroine, vodeći nas dalje i dublje kroz svoje putešestvije po ljudskim dramama.
Od depresije do optimizma
- Naravno, ne svodi se naš rad na drugarsko ćaskanje tipa „draga saveta", već utvrđenim stručnim metodama i određenim pitanjima prvo ustanovljavamo koliki je rizik da osoba zaista digne ruku na sebe, a zatim im kroz dug razgovor, najjednostavnije rečeno, ukazujemo na mogućnosti koje postoje, a kojih nisu svesni, i rešenja o kojima u tim trenucima nisu ni razmišljali, duboko uvereni da ne postoje. Jedno od obaveznih pitanja je i „Da li ste nekad pokušali da se ubijete" jer, ponavljam, presudno je dozvoliti im da progovore o možda najvećem tabuu našeg društva - smrti, a da ne budu ismejani ili neozbiljno shvaćeni... - napominje Kordićeva, ilustrujući primerom koliko je njihovo savetovalište zaista preko potrebno Srbiji.
- Nedavno smo imali slučaj da nas je zvala žena i saopštila da je popila veliku količinu tableta kako bi okončala život, ali se pokajala. Uspeli smo da je držimo svesnom i pribranom na vezi, obavestimo Hitnu pomoć, sa kojom smo inače umreženi, kao i sa policijom, saznamo od nje čak i telefon najbliže rodbine, koju smo odmah alarmirali.
Posle nekog vremena javio se njen sin da nam saopšti da je sve u redu, da su joj isprali želudac i da je puštena kući. Čuli smo se sa njom - to je danas jedna vedra žena, puna optimizma i planova za budućnost... - kazuju ova tri predana borca za najveću vrednost, koje smo, nažalost, spremni olako da se odreknemo - ljudski život.
Don Kihoti, možda - ali su za razliku od ostalih barem udarile na vetrenjače...
