Izvor: Politika, 09.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Solunac navijao za maršala
Molbu Mihajla Piskuljisa Đorđevića da Tito dobije Nobelovu nagradu za mir podržali Vili Brant, Džimi Karter, Margaret Tačer i Indira Gandi
Slikar Milovan Vidak, pripadnik najužeg jezgra „Medijale”, jedan od njenih osnivača, govorio je da lepršanje krila nekog leptira u Kini proizvodi talasanje čije bi se posledice nekim nepostojećim superosetljivim instrumentima, kakve čovek sigurno nikada neće konstruisati, mogle ustanoviti i na Novom Beogradu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
U Oslu tog dana svakako nije krilima zalepršao leptir, ali je Nobelov komitet saopštio ime Martija Ahtisarija, dobitnika Nobelove nagrade za mir ove godine.
Dok sam slušao tu vest preko radija, taman sam listao sadržaj nekih davno zaturenih, gotovo zaboravljenih fascikli, iz kojih su isplivale i pojedine moje beleške o susretima i razgovorima s Vidakom.
U drugoj fascikli natrapah na fajl s davno pisanim svedočanstvima Beograđanina Mihaila Piskuljisa Đorđevića, zvanog Greko, upućivanih u raznim prilikama „Politici”, kolegi Miodragu Maksimoviću, dok je bio urednik feljtona u našem listu. Prošlo je više od deset godina otkako sam, zabavljen istim uredničkim poslom, u arhivi feljtona pronašao taj Grekov fajl i sačuvao ga zbog nekih zanimljivosti, misleći da bi možda nekada mogle doći na red.
I evo, namestilo se da mirotvorna nagrada za Ahtisarija izvuče na svetlo dana kratki zapis u kome Piskuljis Đorđević objašnjava kako je i zašto u leto 1979. godine uputio Institutu za dodeljivanje Nobelove nagrade za mir u Oslu molbu da Josip Broz Tito 1980. godine dobije ovu nagradu.
Tri godine ranije došlo je do smene na kormilu vlasti u SAD, gde je demokratski kandidat Džimi Karter pobedio na izborima 1977. i ostao u predsedničkoj fotelji do 1981. godine. U toku izborne kampanje, Karter je izjavio: „Ako pobedim na izborima, rešiću kiparsko pitanje”, što mu je obezbedilo više od tri miliona glasova Grka koji žive u Americi.
Kada je seo u ovalni kabinet Bele kuće, predsedniku Karteru su stigli čestitka i pismo od g. Piskuljisa Đorđevića iz Beograda, tada službenika ambasade Socijalističke Republike Burme u Beogradu.
„U pismu sam molio poštovanog gospodina predsednika da ispuni obećanje koje je dao za vreme izborne kampanje da reši kiparsko pitanje. Iz Bele kuće dobio sam obećanje da će gospodin predsednik u vezi sa Kiprom učiniti sve što je u njegovoj moći. Ali, gospodin Karter još nije ispunio obećanje u punoj meri”, zabeležio je Greko koji je „po pitanju Kipra uputio apel gospodinu Viliju Brantu, Ujedinjenim nacijama u Njujorku i predsedniku engleske vlade gospođi Tačer, da pomognu kiparskoj vladi u njenim naporima za rešenje ovog delikatnog problema”.
„Od ovih eminentnih ličnosti dobio sam obećanje da će pružiti pomoć”, navodi Greko, ali su stvari u vezi sa Kiprom krenule baš nizbrdo, sve do vrlo izgledne mogućnosti izbijanja direktnog sukoba.
„Tada je naš voljeni maršal”, beleži PiskuljisĐorđević, „preduzeo hitne mere da ne dođe do rata između Grka i Turaka. Drug Tito je poslao druga Miloša Minića u oba tabora kako bi smirio duhove. Ovom brzom intervencijom druga Tita došlo je do smirenja ove zategnute situacije”.
Eto zbog čega se Greko obratio komitetu u Oslu, s predlogom da Tito dobije Nobelovu nagradu za mir za 1980. godinu.
„U isto vreme”, nastavlja PiskuljisĐorđević, „molio sam pismenim putem eminentne ličnosti, Kartera, V. Branta, gospođu Tačer i Indiru Gandi da urgiraju na svaki način da Tito bude proglašen za nobelovca u 1980. godini”.
U kratkom zapisu o toj svojoj akciji, Greko je na kraju zabeležio:
„Institut u Oslu izvestio je norveškog ambasadora u Beogradu, gospodina Kjelila Elijasena, da preko burmanske ambasade obavesti predlagača Đorđevića (pošto je službenik ambasade) da su V. Brant, Karter, Margaret Tačer i Indira Gandi učinili intervenciju, a Institut uzeo molbu u razmatranje. Nažalost, Titova smrt bila je nemilosrdna pa je sprečila da se krunišu dela druga Tita.”
Dok sam iščitavao ovaj i još neke interesantne Grekove zapise, u sećanju sam se vratio nekim susretima s kolegom Rankom Đukićem, koji je niz godina istraživao zbivanja oko neuspelog kandidovanja Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir 1973. godine.
Kolegi Đukiću koji je pripremao i objavio o tome knjigu 2004. pod naslovom „’Topli zec’ u Oslu” svedočio sam o mojim razgovorima s Vladimirom Dedijerom na ovu temu, ali sam u tim razgovorima sasvim izgubio iz vida ličnu inicijativu PiskuljasaĐorđevića. U pomenutoj knjizi kolega Đukić bi možda našao mesta i za to svedočenje, utoliko pre što se u našoj javnosti, za razliku od one inicijative iz 1973. godine, ništa ne zna o ličnom Grekovom angažovanju 1979. da Tito dobije Nobelovu nagradu za mir.
Učinilo mi se da ta epizoda zavređuje da s njom budu upoznati naši čitaoci, jer jenedavno i u samoj Skandinaviji, Evropi i svetu dodeljivanje te nagrade Martiju Ahtisariju izazivalo oštre kritike.
Kakvih nije bilo kada su je dobili Vili Brant (1971) ili Džimi Karter (2001), svetski državnici koji su podržali ličnu inicijativu Mihajla PiskuljisaĐorđevića Greka.
Slobodan Kljakić
[objavljeno: 10/11/2008]
.jpg)
