Izvor: Blic, 15.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj osedlanog ponija
Slučaj osedlanog ponija
'Zoran Đinđić je prvi put pustio Milomira Marića u kuću misleći da je simpatični mališa sa loknicama školski drug njegove ćerkice. I da ga je dovela mama koja ga, očito, još doji. Danas, čitava Srbija gleda kako je to prijateljstvo dovoljna kvalifikacija da MM, taj pigmejski zločin protiv prirode i novinarstva, pristane da bude sitniš kojim je jedan čovek u škripcu pokušao da otkupi svoju sudbinu od današnjeg vlasnika svih sudbina. Sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << to, na štetu najbolje srpske televizije i celokupnog srpskog javnog mnjenja', tvrdi Aleksadar Tijanić u odgovoru Milomiru Mariću i nastavlja:
'Naravno, Đinđić ima prava na svoj ukus i na svoje kućne prijatelje, ja imam pravo na gađenje.
Dva su pitanja za srpsku javnost i jedno za novinare. Kad se 'BK televizija', na vrhuncu profesionalizma, objektivnosti i gledanosti ruši i daje u pufnaste ruke MM – kakva je to zlokobna politička poruka građanima koja dolazi sa najvišeg mesta? Da se sve može? Da se sve sme? Da srpski mediji nikada neće moći da stanu između arogancije bilo kojeg oblika vlasti i nezaštićenih građana? Da će dvorski pajaci, dobrovoljno i entuzijastički, na osnovu političko-finansijskih nagodbi, preuzimati medije, biroe za komunikacije, kompanije, upravne odbore, sindikate. Dokle? Zar to, što MM dobija Đinđića na telefon, kako sam kaže - kad god hoće ili se porodično i javno druže kad god mogu, predstavlja bilo šta sem dokaza da se loši ljudi međusobno privlače jačom silom nego dobri. Ili, možda premijer smatra kako činjenica da je MM udvostručio svoje kapacitete – u feminiziranom telu muški duh – predstavlja garanciju kvaliteta i privlačnosti i za šire slojeve stanovništva, te prilog modernim reformskim i proevropskim tendencijama? Hoće li vrh srpske vlasti zaista da uozbilji naciju, olakša joj zivot, poveća odgovornost političara pred zakonom i biračima, iskoreni kriminal i korupciju – ako sprečava da u tom ozbiljnom poslu ozbiljno mesto pripadne ozbiljnom novinarstvu? Kad se BK, poznata po svom informativnom programu, predaje u ruke čoveka koji je sve godine Miloševićeve vladavine proveo pišući o depilacijama, hortikulturi, viklerima, plastičnim operacijama, liposukciji i promeni pola – uzgred igrajući na svakom otvaranju diskoteke 'Madona' i 'Bitef'-kluba Marije Milošević (a, ja tamo nikad nisam kročio, ni kao šestomesečni postdejtonski ministar) - to predstavlja atentat na novinarstvo kao silu istine. Jaka je i vrela takva šolja gruzijskog čaja u ovo doba godine. Kako MM i premijer vide odnos srpskog novinarstva i srpske politike videlo se iz gnjecave televizijske emisije, napravljene u njihovoj porodičnoj manufakturi. Udžbenički primer udvorištva, podlaštva, nedostatka stila, rektalnog pristupa temi, emisija koja je obavezna literatura za sve studente novinarstva. Večiti dokaz da se karakter i talenat ne mogu nadoknaditi radom. BK je, na zahtev gledalaca koji su se te noći javili i protestovali, zatim ocene Kolegijuma i reakcije brojnih novinara, ukinula tok-šou familije Marić bez obzira što je serija tih emisija postavljena na zahtev vlasnika. Autor, pet meseci docnije, voljom ili uz saglasnost jedne velike stranke i jednog značajnog funkcionera, dolazi na tu televiziju kao glavni urednik. Kakva vremena? Šta se promenilo od istovetnog intervjua Milorada Vučelića sa Miloševićem? Šta se uopšte promenilo u trouglu bliskih prijatelja Đinđić-Marić-Vučelić? Šta se promenilo u srpskom novinarstvu kad jedno udruženje novinara, inače sklono saopštenjima, nije pustilo ni glasa ovim povodom? Šta im se sviđa u čitavoj aferi?
Nije tačno da vlasnik privatnog medija po svojoj volji može da određuje ili menja program, pogotovu ako je program dobar. On je samo vlasnik opreme ali program pripada srpskom javnom mnjenju i za njega, po zakonu, odgovaraju oni koji ga prave i potpisuju. Ni vlasnici privatnih banaka nisu vlasnici uloženog novca već samo sa njim rade po bankarskim propisima. U kojoj to evropskoj zemlji Milomir Marić ne bi bio prezren od svoje profesije i zauvek proklet od javnog mnjenja? Dobrovoljno je uzeo ono što mu ne pripada, napredovao je pomoću nedostojne političke trgovine i ustoličio se u glavnouredničku, još toplu fotelju, na osnovu kućnog prijateljstva sa premijerom. Moralna vrednost jedne vlasti, jednog premijera i jednog novinara cene se na osnovu broja stvari kojih se stide. Neka njih dvojica zajedno navedu jednu stvar koje se stide u ovom slučaju – ili uopšte – pa ću promeniti mišljenje o njima. Imam na umu, naime, da svaka manipulacija medijima prethodi manipulaciji nad građanima, svaka diktatura nad medijima uvod je u diktaturu nad građanima, a svaki slučaj disciplinovanja medija, po pravilu, vodi širokoj akciji masovnog disciplinovanja građana. Za šta se to sprema srpska vlast ako stolicu urednika najbolje i najprofesionalnije televizije uzima od ucenjenog vlasnika i na nju postavlja stvorenje kojem stopala ne dosežu do parketa? Sedi u njoj ispravljenih kolena, kao drveni lutak u očekivanju svog trbuhozborca. MM koristi ovu raspravu da falsifikuje sopstvenu biografiju. Tvrdi da je hapšen, neka kaže u kojem je to zatvoru bio i kako se tamo proveo. Kaže da je suđen, a ne navodi da je to zbog objavljivanja intervjua za čije postojanje intervjuisani nije ni znao. Drugi put je suđen zbog klevete i to ne političke. Tvrdi da su pokušali da ga ubiju, a ne navodi da je u pitanju vaspitni šamar, za šta je javno optužio brata svoje žene (i ja bih ga išamarao da se mota oko moje sestre, šta ima da je zamajava kad znamo da je u pitanju koreografija). Tvrdi da je napisao prvu antikomunističku knjigu, na šta se Đilas prevrće u grobu. Kaže da je smenjivan, neka kaže kad, odakle i zašto – ako to nekoga interesuje I ako je to uopšte tačno.
Što se tiče njegovog dosijea o meni i tvrdnji da sam zabranjivao srpske medije, da sam vežbao pucanje sa paravojskom i sedeo sa Badžom po beogradskim kafanama, da su moji prijatelji oko mene ginuli, a meni se ništa nije desilo (?!) – pretpostavljam da će MM sve to veoma lako dokazati na sudu. Ne bi čovek valjda javno lagao samo da skrene pažnju sa svoje aktuelne bruke. A, ja hoću da mu pokažem kako ga od tog suda – a bogami, ni od mene - neće zaštiti prijateljstvo sa premijerom. Bar ne duže od šest meseci. Marić, kao elitni primerak društveno verifikovanog prostaštva, stalni član ljigavih emisija na jednoj karakerističnoj televiziji najprizemnijeg ukusa, treba da oseti šta se promenilo petog oktobra, kako sam kaže, prizivajući sebi mesto u pobedničkom frontu. Da vidimo, deluje li takva autosugestija na pravni imunitet. Da vidimo može li pred očima srpskog javnog mnjenja da sakrije sramotu uvlačeći u blato, svoju prirodnu sredinu, ljude koji svoj posao shvataju ozbiljno i za razliku od njega, dokazano znaju da ga rade. Dotle, MM taj emocionalni zavisnik od zla, pakosti i frizerske haube pod kojom učvršćuje lokne, neka uživa u svom čvrstom položaju na 'BK televiziji'. Čvrsto, jer stoji četvoronoške. Pokoran, ljupko otimaren i osedlan poni. Spreman za jahanje. Novinari ga cene - jer poznaje posao; urednici ga poštuju - jer znaju kako je došao na to mesto; publika je zahvalna - što im je napravio najbolju televiziju. Jedina dvojica sa kojima će imati ozbiljne probleme jesmo Đinđić ja. Njemu je Marić napravio medveđu uslugu, jer je svojim pričama o njihovom tesnom prijateljstvu premijera vezao za čitav slučaj medijsko-finansijsko-političke transakcije. U toj trgovini neko je izgubio novac i televiziju, a dobio Marića. A, ja sam samo dobio temu. Pored cilja, kojeg sam imao i pre teme. Srpsko javno mnjenje je dobilo dokaz kako jedna moćna stranka vidi slobode u Srbiji. Ništa od svega toga ne bi bilo da se priroda nije poigrala Marićem. Ali, jeste!
