Izvor: Danas, 26.Maj.2015, 22:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj naših generala
Sa pažnjom sam pročitao članak "Rušenje Jugoslavije bilo greška" Branka Mamule u vašem broju od 22. maja 2015. Skoro da nema pasusa sa kojim se ne slažem i mislim da je admiral uložio napor da formuliše na najbolji način pojedina pitanja. Poštujem njegove namere i godine, stavove da nije moralo da dođe do rušenja Jugoslavije i da se to moglo sprečiti. Neke stvari ipak treba malo da raščlanimo.
Ovih godina naši istoričari su tihim glasom govorili da mi još nismo >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << predstavili sadašnjim generacijama pravu istinu o mnogim istorijskim događajima koji su potresali ovu zemlju i ceo region od Prvog srpskog ustanka do danas. U tome očigledno ima istine, jer su mnoge interpretacije važnih događaja i epizoda prilagođavane trenutnoj ideologiji i politici stranaka na vlasti, koje su iz takvih interpretacija prošlosti crpele sokove za svoju dogmu. Niko ne negira zlokobnu ulogu velikih sila i bombardovanje 1999. godine, ali to je samo deo priče. Istoričari tek tu i tamo su upozoravali javnost da je bilo i nekih događaja za koje nedovoljno znamo, a oni su morali da ćute. Oni primaju državne plate u svojim institutima i na fakultetima, a oni koji su u penziji neće naknadno da se zamaraju i upadaju u neke političke makaze, pa ćute. Istoričari bi morali da imaju, kao i neke specifične funkcije, zaštićeni imunitet i sigurnost za svoj posao, jer ovako moraju da gutaju knedle i da prećutkuju mnoge istorijske epizode. Ovo slikanje istorije u skladu sa dnevnom politikom i večitim podelama u zemlji Srbiji postojalo je u određenoj meri i u velikoj Jugoslaviji - u kraljevini i titoizmu. Vrhunac se dostigao devedesetih, ali se nastavio i kasnije, do danas. Naš dinarski mentalitet, o kome je još Jovan Cvijić pisao, eksplodirao je u decenijama krajem prošlog veka i zamaglio nam vidike i horizonte.
Sa pažnjom sam pročitao i knjigu admirala Mamule, koja objašnjava mnoge stvari, iako nije laka za čitanje prosečnom građaninu, jer u njoj ima dosta standardnih materijala, koje je admiral sačuvao, pa ih dodao da knjiga bude potpunija i veća. U redu, to mnogi rade, pa se može progledati kroz prste. Ono što u čitavoj stvari smeta, kada su u pitanju Mamulina sećanja i tumačenja, jeste da nije objasnio zbog čega JNA, ta velika vojna armada, od koje su zazirali i Hitler i Staljin, nije bila u stanju da uhvati za gušu nekoliko barjaktara razbijanja Jugoslavije i da ih jednim potezom skine sa političke scene. On je bio savezni sekretar za narodnu odbranu, Tita više nije bilo, i sva prava vlast i sila su bili koncentrisani u vrhovima vojne vrhuške i u kasarnama. Šta su radili i o čemu su razmišljali generali i admirali koji su se zakleli vrhovnom komandantu u decembru 1979. da će čuvati Jugoslaviju i sve one pozitivne vrednosti za koje su dali živote milioni naših mladih ljudi i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, najviše Srbi. Od vojnika se nije tražilo da izvrše državni udar, već da spreče državni udar od strane pomenutih političkih patuljaka. To je bila ne samo patriotska već i ustavna obaveza - da štite integritet Jugoslavije.
Vojska je samovlasno i smišljeno demontirala granične karaule i povukla se iz Slovenije, kako bi prestala njena ustavna obaveza da štite integritet zemlje - što se dešava kada se izgubi deo njene celine. Slovenci sa lovačkim puškama, tobože, izbaciše šestu vojsku po jačini u svetu. Kamermani vojske su snimali filmove - kako se uvozi oružje u Hrvatsku, kao da rade za Holivud, a ne za svoj narod i kandidovali se za Ginisovu knjigu kao jedina oružana sila neke države koja pravi filmske storije o smrtnim tovarima koji ulaze u njenu zemlju, umesto da to energično spreče. Dozvolila je i paravojne formacije i oživljavanje četničke ideologije i kokardi, gazeći time antifašističku tradiciju na čijim temeljima je izrasla. Gde ste bili i šta ste tada radili, drugovi admirali i generali? Gde ste Vi bili i šta ste tada radili, druže Mamula?
Sredinom sedamdesetih prošlog veka kao savetnik za štampu i kulturu u Vladi Srbije i često sam kroz prozor posmatrao generale i oficire kada izlaze sa posla iz onih zgrada koje još stoje porušene, kao rezultat svega ovoga o čemu pišem. Izlazili su sa posla nažireni, najvećim delom sa povelikim stomacima i puni sebe. Mislili su da njihova nirvana nema kraja. Tito ih je bio razmazio, osećali su se kao država u državi, imali su i ptičijeg mleka na raspolaganju, a ne samo viskija.
Oni koji su najviše doprineli da se razruši jedna pozitivna tvorevina, satanizovali su, a i danas to rade, sve one koji poštuju žrtve koje su srpski i drugi narodi dali da se stvori jedna velika država u kojoj su Srbi brojčano dominirali i u svakom drugom pogledu. Zbog svojih sebičnih interesa, oni su čak proglašavali i viteškog kralja Aleksandra i Tita za grobare srpskog naroda. Lansirali su parolu, na koju je naša naivnost lako nasela, da je Jugoslavija bila grobnica srpskog naroda. Stalno dežurni sindrom spoljnog neprijatelja bio je takođe prisutan. Znamo šta se sve desilo i kako su nas i do čega doveli ti ljudi, pa i generali i admirali, koji su kukavički podvili rep i prilagodili se svojim republičkim političarima i demagozima, sitnim dušama. Svetsko je čudo kako su se brzo presamitili, u strahu od gubitka pozicija i plata, nesvesni kuda sve to vodi.
Mnogi koji su bili glavni nisu više među nama. Ali i ona suđenja u Haškom sudu, gde su Srbi bili najviše izloženi sudskoj torturi, još i danas, posledica su nečinjenja onih koji su mogli, držeći u svojim rukama moć i silu, da spreče par činovnika i partijskih aparatčika, koji su se preko noći preobratili u sluge dnevne politike novokomponovanih vođa, koje su mogli oduvati za jedno veče. Ali nisu imali hrabrosti, misleći da će nastaviti da se šire, piju viski i voze se u skupim automobilima. Među njima je i admiral Mamula, uz sva priznanja za njegov doprinos u NOB-u i u kasnijim periodima. Ni on ni njegove kolege i, kasnije njemu potčinjeni, nisu imali dovoljno odvažnosti i ljubavi prema svojoj zemlji da spreče bratoubilački građanski rat, koji je najviše štete naneo srpskom narodu. Muče se i ostali narodi i njihove nove tvorevine, ali je Srbija jedina koja nije zaokružila svoju državnost, pa je i dalje razapeta između nesretne istorije i teško ostvarivanih težnji da se povrati i stane na noge.
Autor je novinar i književnik
