Izvor: BKTV News, 03.Sep.2013, 16:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slovo, po slovo: Srpski jezik iščezava
Ćirilica je proterana sa srpskih ulica. Zajedno sa njom proteran je i srpski jezik. Sve je više vlasnika poslovnih objekata koji imaju srpsko državljanstvo, a po malograđanskom mentalitetu čeznu za tuđim svetom. Poput svakog praznoglavog konzumenta jeftine ambalaže, tako i ovi skorojevići kače natpise i firme latiničnim pismom na svetski popularnom, a zašto ne reći, kolonijalističkom engleskom jeziku. Povodom prvog dodeljivanja „Povelje Metice srpske za negovanje srpske jezičke kulture“ poznati novosadski pesnik Ivan Negrišorac sredinom aprila 2013. godine u Matici srpskoj osvrnuo se, između ostalog, i na ovu veoma štetnu pojavu koja nas sve više pretvara u nedostojne potomke Stefana Nemanje.
U znamenitom „Slovu o jeziku“ veliki župan srpski Stefan Nemanja ostavlja zaveštanje svome sinu svetom Savi: „Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najnenznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potrao i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod“.
U istom duhu zbori i Ivan Negrišorac: „Nisam baš tako malo putovao svetom, ali ovako neobično odustajanje od sopstveog jezika i pisma nigde nisam uočio. Nešto slično možemo naći pre svega u zemljama koje su bile izložene kolonijalističkim osvajanjima, u zemljama u kojima je dugo, kao zvaničan, negovan jezik okupatora i u kojoj su se, u međuvremenu, razvile crte ropskog mentaliteta. Srbi u svojoj istoriji nikada nisu odustajali kako od ideala slobode, tako i od svog jezika i pisma, a jedino su tom pritsku podlegli kada su na to bili silom primorani, najčešće tokom ratova, u vremenu okupacija“… „Novina naše današnje situaciji jeste pre svega u tome što nekadašnje okupacione zahteve sada sprovode sami Srbi: očigledno je da se uz neodgovornost u odnosu na najvažnije tekovine sopstvene jezičke kulture, kod Srba razvio i specifičan autodestruktivan način mišljenja i ponašanja koji vodi ka dosledno vođenom procesu samoponištavanja“.
Ostaje otvoreno pitanje ko je kriv za stvaranje ovog pogubnog trenda? Da nisu možda mediji posejali „korov“ koji permanentno potiskuje srpski jezik? Možda su za sve krivi kulturni poslenici kojima strana umetnička produkcija više prija od domaće. Po rečima Negrišorca, danas protiv srpske kulture najefektnije rade sami pripadnici te iste kulture: to su oni ljudi koji sopstvenu kulturološku poziciju definišu kroz nužnosti poricanja svih tradicionalnih vrednosti ove kulture. Takvi kulturtregeri obično govore kako se moramo obračunati sa prošlošću, poništiti je bez ostatka, da bi se mogla graditi nekakava kultura dostojna zahteva našeg vremena.
A u našem vremenu, svedoci smo, nema mesta za zaveštanje Stefana Nemanje, potonjeg svetog Simeona Mirotočivog, pa ni za svetog Savu čiji hram na Vračaru grade dunđeri, a ne neimari, ko „Skadar na Bojani“.
Predrag Prokopljević
Tweet
