Izvor: Politika, 17.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slovenački lov na novinare
Pritisci su počeli odmah pošto je „Politika” otkrila detalje diplomatskih razgovora sada već bivšeg političkog direktora MSP Slovenije Mitje Drobniča sa Danijelom Fridom i drugim saradnicima američke ministarke spoljnih poslova Kondolize Rajs o koracima za osamostaljenje Kosova, koji su vođeni u Vašingtonu 24. decembra lane
Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 17. februara – Posle objavljivanja sadržaja tzv. „vašingtonskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beleški” koje su otkrile dogovor američke administracije sa slovenačkom diplomatijom kako da vodi spoljne poslove Evropske unije u pogledu Kosova i drugih svetskih žarišta, u Sloveniji je krenula hajka na „državne neprijatelje”. Pritisci su počeli odmah pošto je „Politika” otkrila detalje diplomatskih razgovora sada već bivšeg političkog direktora MSP Slovenije Mitje Drobniča sa Danijelom Fridom i drugim saradnicima američke ministarke spoljnih poslova Kondolize Rajs o koracima za osamostaljenje Kosova, koji su vođeni u Vašingtonu 24. decembra lane.
Pošto sam u „Politici” objavila prvi u nizu od četiri članka koji su informisali javnost u Srbiji na koji način se menjala politika Slovenije a prevashodno EU i SAD u rešavanju problema Kosova ali i statusa Srbije u EU, u slovenačkim medijima na poziv političara koji su ocenili da je „sloboda informisanja ograničena nacionalnim interesom” (Bojan Brezigar, portparol ministra spoljnih poslova Slovenije Dimitrija Rupela u „Delu”, 26. januara), počinje hajka na autora teksta.
Miran Lesjak, odgovorni urednik „Dnevnika”, s kojim sam razgovarala 24. januara ali i posle toga, znao je da ću objaviti članak o sadržaju „vašingtonskih beleški” u „Politici”, koji sam napisala
na osnovu dokumenta koji sam dobila iz sopstvenog izvora. Tokom razgovora me je Lesjak (sa kojim sarađujem od 1986. godine) zamolio da pomenem i „Dnevnik” ali drugačije nego što to obično radim, dakle, da „ne napišem ljubljanski Dnevnik”, nego „slovenački Dnevnik”. Tako sam na dan uoči publikovanja priče u „Dnevniku” i „Politici” dobila dodatnu potvrdu da je dokument čiju sam verodostojnost i sama proveravala, autentičan i prema sudu „Dnevnikovog” odgovornog urednika, koji je ujedno bio veoma zadovoljan što će baš u vreme posete generalnog sekretara UN Ban Ki Muna Ljubljani isplivati na svetlo dana činjenice o slovenačkoj diplomatiji.
Sve to, međutim, nije dokaz teze ministra Rupela i premijera Janeza Janše da se tu radi o ikakvom „međudržavnom” komplotu između dva medija, posebno što je, kako sam saznala po objavljivanju teksta u „Politici” 25. januara, najmanje još jedan medij u Sloveniji raspolagao istim beleškama. Zašto su kolege oklevale da publikuju „vruć materijal” kojim su raspolagale, saznala sam proteklih dana kada je počela haranga protiv autorakoji su obelodanili „vašingtonske beleške”. Mediji i političari su se naročito obrušili na dopisnika „Politike” jer sam, istražujući promene slovenačke spoljne politike pre svega u odnosu službene Ljubljane prema Kosovu, iz svojih izvora prikupila više desetina do sada neobjavljenih dokumenata, između ostalih i pomenutu „vašingtonsku belešku”. Ono što je za mene bio novinarski posao, pretvoreno je u hajku na novinare koji su, objavivši „poverljive državne dokumente”, navodno „uprljali ugled Slovenije”.
Možda je to bio razlog što sam preksinoć, kasno uveče, u ulazu zgrade u kojoj živim u Ljubljani, davala izjavu dvojici policajaca. Nije to bio „informativni razgovor” povodom nedavno objavljenih dokumenata slovenačkog MSP, ali je događaj koji je prethodio dolasku policijske patrole tek jedan u nizu neprijatnosti koje se dešavaju mojoj porodici u poslednjih 20 dana, otkako sam u „Politici” objavila seriju tekstova koji su, kako je vest opremila ovdašnja POP TV – „raskrinkali Sloveniju”.
Ukratko, „nepoznati počinilac” je u našem haustoru razbio kućni interfon, udarcem posred
pločice na kojoj su prezimena „Vasović” i „Mekina”. Ne isključujem da se tu radi o običnom vandalizmu, ali nije moguće isključiti ni uzročno-posledičnu vezu sa pomenutim tekstovima, posebno što se nikada pre, u 12 godina koliko živimo na istoj adresi, nije desilo da nam neko u gluvo doba noći razbija prozore, što nam se dogodilo dva puta sredinom protekle sedmice, niti da sa skrivene adrese u isto vreme dobijem poruku koja me opominje da „imam lepu decu”.
Uz sve to moj muž Igor Mekina, koji je četiri godine radio kao urednik međunarodne politike u ljubljanskom „Dnevniku”, saznao je u petak ujutro iz medija da mu odgovorni urednik „Dnevnika” tim putem preti otkazom jer je poslodavcu (Dnevniku) navodno „nastala šteta” pošto je „Politika” istog dana kad i „Dnevnik” objavila sadržaj Drobničeve diplomatske beleške.
Dva dana ranije, u vreme kada se sve komšije vraćaju s posla, na našim ulaznim vratima u prizemlju „dočekao” nas je selotejpom zalepljen „Dnevnikov” memorandum na kome je velikim slovima pisalo „obaveštenje”, a u nastavku polupismen tekst u kome je svako ko je prošao kroz ulaz naše zgrade mogao da vidi koji „izdajnici” tu žive (na vratima inače nema pločice s imenom) i da pročita da je Igor Mekina „optužen” od strane „Dnevnika” a da su detalji dostupni – u poštanskom sandučetu. „Dnevnik” se poslužio do tada nepoznatom „praksom” da na našu kućnu adresu pošalje svog „uručivača”, koji je naočigled svih istakao lične Igorove podatke i to u nezapečaćenom kovertu. Takav „postupak” je prema oceni renomiranih ljubljanskih advokata koji su nam odmah ponudili svoju pomoć, koliko šokantan toliko i nezakonit.
Očito je podsećanje na „kolaboracionističku prošlost” novine uticalo na to da je odgovorni urednik „Dnevnika” Lesjak već narednog dana putem medija ukazao na „rođačke veze” autora članka u „Dnevniku” sa dopisnicom „Politike”, čime je težište rasprave o suštini „vašingtonskih beleški” prebačeno na porodični teren, zbog čega je 7. februara reagovalo i Društvo novinara Slovenije, koje je protestovalo zbog postupaka slovenačkog MSP koji su doveli do napada na „dopisnika Politike Svetlanu Vasović-Mekina, pri čemu se posredno ističe njena nacionalna pripadnost i optužuje za delovanje protiv Republike Slovenije, a što je najgore – napadima su izloženi i članovi njene porodice”.
Prebrojavanja mojih krvnih zrnaca ne bi bilo da kabinet šefa diplomatije Dimitrija Rupela nije 26. januara izdao saopštenje da je objavljivanje štetilo Sloveniji, pa sve to još u „osetljivom trenutku” (slovenačkih napora da Kosovu da državnost); pominjana je „nedržavotvornost medija”, a istovremeno je MSP Slovenije lansirao teze koje su aludirale na nekakve zavere sa Srbima pošto je sadržaj „vašingtonske beleške” uz „Dnevnik” objavila i „beogradska Politika”. MSP Slovenije u svom drugom saopštenju od 26. januara podvlači da „istovremena objava u beogradskoj Politici i ljubljanskom Dnevniku šteti ugledu i verodostojnosti slovenačke diplomatije i države”.
Po odlasku Ban Ki Muna, na hajku protiv nepodobnih novinara zapravo prvi otvoreno poziva predsednik slovenačke vlade Janez Janša, podsetivši javnost da „problem nije samo u (Rupelovom) ministarstvu već da je neki osetljiv dokument istovremeno objavljen u nekim slovenačkim i srpskim medijima”. Janša je na tom mestu izrazio nezadovoljstvo što se u Sloveniji „neke stvari nisu promenile od 1991. (naovamo), a nadali smo se da jesu”. Time je žigosao svaku moguću saradnju između nekog slovenačkog i srpskog medija kao nedozvoljenu „spregu” i čin izdaje, jednak onome kada je „Dnevnik”, navodno pre 17 godina, u vreme slovenačkog rata za osamostaljenje, pozdravio dolazak „okupatorskih tenkova”.
Posle toga odgovorni urednik „Dnevnika” dozirano pušta u opticaj, putem medija, lične podatke mog muža i mene, čime nas putem „čaršije” okrivljuje za navodno „curenje informacija” iz Dnevnika, iako Lesjak za takve tvrdnje nema nijedan dokaz. Zbog toga je „pod tepih” sklonjena pažnja sa srži problema a to je put rešavanja kosovske krize i pristajanja evropskih država na zahteve američke administracije.
Lesjak 29. januara daje izjavu slovenačkoj novinskoj agenciji STA da samo „Dnevnik” polaže pravo na „dokument koji je ekskluzivno dobio”, iako je sasvim izvesno da „Dnevniku” to pravo odnosno „vašingtonsku belešku” nije dao ni MSP Slovenije ni ministar Rupel, koji je najavio da teče policijska istraga protiv onoga ko je dokument „otuđio iz kuće (MSP)”. Lesjak u istom dahu, u istoj izjavi datoj 29. januara, samog sebe demantuje u pravu na „ekskluzivnost” dokumenta „do koga je Dnevnik došao”, jer je komentarišući vest da je ostavku podneo Mitja Drobnič, rekao da „nije siguran da je otišla prava osoba”, te da bi „ostavku morao da podnese onaj ko je s nekim nedovoljno promišljenim postupkom omogućio medijima (množina!) da bez prepreka izveštavaju o tom dokumentu”.
Odgovorni urednik „Dnevnika” tu zaboravlja na interes slobode reči i obrušava se na izvor(e) koji su medijima doturili vašingtonske beleške. „Treba utvrditi – ko je ta osoba” proziva Lesjak izvor koja se odvažio da da dokument njegovoj kući a možda i drugim medijima. Time je odgovorni urednik „Dnevnika” otvorio poteru za traženje „doušnika sedme sile” u redovima državne uprave, što može imati katastrofalne posledice za društvo u celini. Umesto da štiti interes javnosti da bude informisana, odgovorni urednik „Dnevnika” menja stranu i svrstava se na stranu državnih islednika, a kako bi dokazao svoj patriotizam, podržava istragu za „uljezima” i „špijunima” ne samo u državnoj administraciji, već je pokreće i u vlastitoj redakciji! I sve to uprkos kodeksu novinara koji kaže da je zaštita novinarskih izvora osnovna dužnost svakog novinara. Izdaja poverljivog izvora informacije je za svakog novinara jednako brisanju brojnih budućih izvora za mnogo budućih novinara. Stoga je poziv odgovornog urednika „Dnevnika” u suprotnosti sa osnovnim načelima novinarstva.
Da sve bude zanimljivije, lično Lesjak otkriva da „vašingtonska beleška” nije bila dostupna samo jednoj slovenačkoj novini, pa 29. januara dva puta u izjavama govori o „medijima”, dakle u množini, koji su dobili „taj dokument”. Potom je ista novina, uz sve druge domaće medije, prošle srede izvestila da je Rupelovo MSP priznalo da je dostup do „vašingtonskih beleški” imalo „nekoliko stotina” službenika ministarstva. Nije teško zaključiti koliko je to potencijalnih izvora i kakav težak zadatak čeka Rupelovu unutrašnju kontrolu. Konačno, i sam „Dnevnik” je, prema rečima Bojana Brezigara, Rupelovog portparola, sporan dokument imao bar sedam dana, a prema informacijama do kojih je došla „Politika”, „Dnevnik” je tokom proveravanja informacija zamolio za mišljenje više slovenačkih diplomata pa čak i jedno strano diplomatsko predstavništvo u Ljubljani. Bez obzira na to Lesjak se, prema STA, izvinio u ime „Dnevnika” što je „Politika” istog dana objavila dokument koji „postavlja pitanja suverenosti slovenačke spoljne politike” uz obrazloženje čitaocima da se „Dnevniku” uopšte ne sviđa što je to „Politika” učinila. „Dnevnik” je proteklih sedmica ignorisao činjenicu da je „Politika” objavila seriju članaka baziranih na dokumentima slovenačkog MSP, a koji su čak „tajnovitiji” od onoga, koji je publikovan 25. januara, i koji dokazuju mene slovenačke spoljne politike prema Kosovu od 1996. naovamo; „Dnevnik” je sve to prećutao svojoj publici i javnosti, iako su o novom „curenju” dokumenata iz slovenačkog MSP u udarnim terminima i posebnim emisijama svakodnevno raspravljali svi drugi slovenački mediji, pod najavama da je „Politika” objavila „ceo paket tajnih diplomatskih dokumenata”.
Time počinje nova faza medijskih napada na „porodicu Vasović i Mekina” koju predvodi nacionalna TV Slovenija. Tema priloga TV Slovenija a zatim i POP TV bile su nepotvrđene priče „izvora iz Beograda” da su za curenje dokumenta iz MSP Slovenije zaslužni špijuni, srpski obaveštajci odnosno „tajne službe nekih drugih država”. Mikrofon je izdašno guran u ruke prvaku Atlantskog saveta za Sloveniju Antonu Bebleru, koji je u kameru tvrdio da su tekstove o slovenačkoj diplomatiji u „Politici” pisali „par Vasović–Mekina” i da je za celu ujdurmu kriva ta „porodica”. Nije slučajno da je odmah posle takvog verbalnog linča u „Dnevniku” pokrenut „disciplinski postupak” za koji je moj muž takođe saznao iz novina, a što je sada naprasno pretvoreno u „otkaz”.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 18.02.2008]
