Izvor: Blic, 15.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodan Vučetić: Haški leks specijalis
Slobodan Vučetić: Haški leks specijalis
Meseci mart i april 2002. godine biće zapamćeni, pre svega, po tome da je naša država, posle dugotrajnih stranačkih, liderskih i drugih sukoba, pogađanja i raznovrsnih vidova opstrukcije, pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice prihvatila da donese dva izuzetno važna akta. Prvi je Sporazum o principima odnosa Srbije i Crne Gore u okviru državne zajednice. Drugi akt je Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, koji predstavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sasvim osoben leks specijalis.
Postavlja se pitanje kako je SNP iznenada pristala na donošenje saveznog zakona, koji omogućava i izručenja naših državljana, a do juče je to energično odbijala kao protivustavno rešenje. Verovatno su čelnici SNP postali svesni da bi dalja konfrontacija sa svetom dovela i Crnu Goru u tešku, pre svega ekonomsku situaciju, za koju bi oni bili odgovorni. Takođe, SNP je i sada na sebičan način iskoristila svoj monopolski položaj u federalnoj koaliciji i ultimativno insistirala na zakonskom rešenju prema kome izručenju podležu samo oni državljani SRJ protiv kojih su do dana stupanja na snagu Zakona podignute i potvrđene optužnice Haškog tribunala. Ostalim državljanima SRJ, protiv kojih kasnije budu podignute optužnice, biće suđeno pred domaćim sudovima (čl. 39 Zakona). Znači, neki državljani ipak mogu biti izručeni, a drugi – ne. I ovaj gest SNP još jednom potvrđuje da je njoj više stalo do zaštite svog uskog partijskog interesa, nego do sudbine SRJ. Takođe, ovim rešenjem SNP je praktično zaštitila državljane Crne Gore koji žive u toj republici od odgovornosti pred Haškim tribunalom. To je, verovatno, glavni razlog pristanka SNP na donošenje ovakvog zakona, odnosno insistiranja na pomenutom zakonskom rešenju. Nema sumnje da je ova zakonska odredba u najmanju ruku sporna. Pre svega, njome se, protivno važećem međunarodnom pravu, ograničava i suspenduje njegova primena kad je reč o krivičnoj odgovornosti državljana SRJ pred Haškim tribunalom, osim za njih 15 do 20! Postaviće se, verovatno, i pitanje ustavnosti ove zakonske odredbe zbog nejednakog položaja naših građana pred zakonom. Naravno, to nikako ne znači da zbog ove odredbe nije trebalo doneti ovaj zakon, jer je reč o našoj državnoj obavezi. Ovo zakonsko rešenje dovešće u pitanje i ključnu tezu mnogih u vladajućoj koaliciji (SNP, DSS) da Haški sud nije legitiman zato što nije univerzalan, niti nadležan za sve države. Naime, i ova zakonska odredba se ne odnosi na sve naše državljane koji će biti optuženi od strane tužilaštva Haškog tribunala, već samo na njih petnaestak.
Zakon sadrži i odredbu da Haški tribunal može zahtevati da mu se ustupi krivično gonjenje lica protiv kojih se pred sudom SRJ vodi krivični postupak. Tom zahtevu naši sudovi dužni su da se povinuju, izuzev ako je okrivljeni za to krivično delo već osuđen pravosnažnom presudom suda SRJ. A, onda sledi izuzetak, koji je u sukobu sa Ustavom SRJ. Reč je o odredbi člana 13, tačka tri, prema kojoj se i pravosnažno dovršen krivični postupak pred našim sudovima za krivično delo iz nadležnosti Haškog tribunala ustupa ovom tribunalu radi ponovnog suđenja, ako je reč o slučaju iz člana 10 njegovog statuta. Istovremeno, isključuje se mogućnost da se osuđenom od strane Haškog tribunala za isto krivično delo sudi i u SRJ (čl. 16). Time svet očigledno izražava potpuno nepoverenje u našu državu i njeno pravosuđe. A Ustav SRJ u čl. 28 izričito kaže da niko ne može biti ponovo osuđen ni kažnjen za delo za koje je već pravosnažno osuđen. To je, inače, klasični i opšteprihvaćeni pravni princip u celom svetu. Takva odredba u zakonu praktično, na prikriven način, omogućava ekstradiciju i onih naših državljana koji bi bili optuženi posle donošenja Zakona. Inače, zaštita prava naših građana pred našim sudovima u postupku izručenja Haškom tribunalu, koja je bila krunski argument 'legalista' za donošenje zakona, ima samo formalno-pravni karakter. Naši sudovi, naime, ne mogu ulaziti u pravnu zasnovanost optužnice, odnosno, zahteva za izručenje optuženog, već, praktično, samo utvrđuju njegov identitet (čl. 29). Zato je ta procedura, uključujući i žalbeni postupak, vrlo kratka.
Zakon, naravno, reguliše i druge, veoma važne oblike saradnje sa Haškim tribunalom, i to je dodatni argument u prilog njegovom donošenju. Reč je, pre svega, o pravu istražnih organa i tužioca Haškog tribunala da, radi otkrivanja krivičnog dela iz svoje nadležnosti, mogu na teritoriji SRJ preduzeti sledeće radnje: prikupljati obaveštenja od građana, saslušavati osumnjičene, optužene, oštećene, svedoke i veštake, uključujući vršenje obdukcije i ekshumacije leševa; prikupljati materijalne dokaze; razgledati i prepisivati isprave, uključujući i one koje sačine ili prikupe jugoslovenski pravosudni i drugi državni organi o povredama međunarodnog prava. Da smo danas u vremenu ultimatuma Austrougarske Srbiji 1914. godine, rekli bismo da je reč o grubom narušavanju naše državne suverenosti. Međutim, od tada do danas, pojam državne suverenosti u njenom klasičnom pravnom smislu, bitno je promenjen, jer je uspostavljen primat međunarodnog prava nad nacionalnim, pre svega kad je reč o ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti.
Važnu i pozitivnu novinu u usvojenom zakonu predstavlja odredba kojom se Statut Haškog tribunala proglašava opšteprihvaćenim pravilom međunarodnog prava, to jest sastavnim delom unutrašnjeg prava (čl. 16. Ustava SRJ). Zatim, odredba člana 36, prema kojoj će za optuženo lice koje se dobrovoljno preda Haškom tribunalu Savezna vlada, odnosno vlade republika dati garancije da se brane sa slobode. Zatim, da će Savezno ministarstvo pravde donositi rešenja o predaji optuženih koja će izvršavati republički MUP. Dobro je i rešenje da se odlukom Savezne i republičkih vlada obrazuje Nacionalni savet SRJ za saradnju sa Haškim tribunalom, kao i mogućnost da Savezna vlada imenuje posmatrača SRJ pri ovom sudu.
Najzad, treba reći da je donošenjem Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom naša država definitivno prihvatila svoje nesporne međunarodne obaveze; da je donošenjem Zakona Haški tribunal i za nas postao legalan međunarodni sud; da za donošenje zakona postoji nesporan osnov u Ustavu SRJ (čl. 16, 17 i 77). Takođe, donošenje Zakona ima veliki politički značaj, jer su saradnju sa Haškim tribunalom, uključujući i izručenje optuženih državljana SRJ, legalizovale vladajuće koalicije Srbije i Crne Gore u federaciji, čime su preuzele zajedničku odgovornost za donošenje i sprovođenje zakona. Na taj način će ovo pitanje bar prestati da bude osnov za ubiranje 'patriotskih' predizbornih poena od strane pojedinih partija iz federalne koalicije. Najzad, način donošenja ovog zakona još je jedna gorka pouka da se ne isplati inaćenje sa međunarodnom zajednicom, iza koje, u minut do dvanaest, sledi pokorno izvršavanje nespornih državnih obaveza.
