Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šljivovo, selo bogato decom
Krupanj, kao središte pograničnog (s Bosnom, sada Republikom Srpskom) područja zvanog Rađevina, vazda je bio ili blizu ili usred vojevanja kroz vekove – muškarci su ginuli u pokolenjima, ali ne samo zato ovde opada broj stanovnika. Razlozi su slični onima u celoj Srbiji: beton umesto blata, rad u gradu, za nekog drugog, umesto u selu, za sebe. Selo Šljivovo (petnaestak kilometara iznad Krupnja, makadamom, uzbrdo po obroncima Sokolske planine) bar ove godine uliva nadu da će ubuduće biti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << drugačije. Septembra je u osnovnu školu upisano 14 đaka-prvaka i još toliko ih ima u odeljenju za predškolski uzrast, seosko obdanište je u zgradi čije renoviranje još nije završeno. Pored šljiva, malina i krompira, ovde uspevaju i deca. Za godinu dana venčalo se 16 mladih parova, biće još mališana u Šljivovu. Od drugog do četvrtog razreda u školi ima još 18 đaka. Priraštaj u uzlaznoj putanji. Da bi došla od kuće do škole deca najviše pređu po tri kilometra pešice. Odlazak u školu starijih đaka u Krupanj već je druga priča.
Šljivovčani ostaju u selu. Preča im je zemlja od asfalta. Mada bi i asfalt bio poželjan kako bi plodovi zemlje i njihovog truda dospeli do kupaca. Zašto mladi ne napuštaju ove planine iznad Drine? Zašto kao toliki drugi ne odlaze u veća naselja da tamo zasnivaju porodice?
Stanem na ćuvik pored škole, izmaknut od dečje pesme i smeha u dvorištu, odavde se najbolje vidi prizor raznobojnih šuma u oktobru i tu, na nekoliko stotina metara, iz šarenila jesenjih boja izranja beli zvonik crkve Svetog arhangela Gavrila. Kiša je s lišća oprala prašinu i šuma zato blista, iz nje u pluća kulja kiseonik, a vreme se vedrog oktobarskog dana menja, ujutru je proleće, u podne leto, uveče jesen. Kada padne sneg, ovde je bela oaza, neprohod. Deci to ništa ne smeta.
Šljivovo se prostire u nekoliko zaselaka. Brdo – dolina – brdo – dolina. Šumoviti talasi na nadmorskoj visini od 700 do 900 metara. Izvora dobre pijaće vode ima u izobilju, nema mnogo utrine, neobrađene zemlje, jer svaki njen kvadratni metar može se upotrebiti korisno, obraditi, zasaditi.
I drvo je jedno od dragocenosti ovog područja zbog višestruke upotrebne vrednosti. Obilje čistog vazduha i dobre vode čini da su deca u školskom dvorištu zdrava. Veoma su radosna, znaju razne poučne pesmice, ali nisu onako razuzdana, razgoropađena, kao što to mogu biti deca bilo gde u školskim dvorištima. Ako posvuda ima vragolaste dece, ova su – anđeoska. Lepa, ali skromna. Radosna, ali nenametljiva. Sklona igri, ali ne raspusnoj, nego skladnoj i uobličenoj. Potrebu za iskazivanjem zadovoljavaju pesmom i stihom, ne cikom i drekom. Mada su različita, liče jedno na drugo po smirenosti kojom gledaju u oči kada ih nešto pitate. Otvorena su, ne i bezobrazna. Lepo vaspitana deca.
Posle roditelja, za to su zaslužni i svi u školi: Učiteljice su Ljiljana Kovačević i Dragica Božić, vaspitačica je Milena Marković, pomoćni radnik Budimir Marković. Svako dete je i njihovo dete... Govore o tome zašto je u Šljivovu sve tako. Njihova pojedinačna zapažanja sabiram u jedan grupni portret Šljivovčana.
Za razliku od drugih, čak i okolnih sela, oni svadbe ne održavaju po šatrama i kafanama nego po kućama. Ovo je tradicionalno patrijarhalna i pobožna sredina. I roditelji i učitelji posvećuju pažnju vaspitanju dece. Supružnici se pronalaze ili preko porodičnih i prijateljskih preporuka, ili sami. Za mladića koji pređe 27 godina već se kaže da je prestareo. Roditelji vrše pritisak na njega da bi porodica na vreme stekla nove članove, nove vredne ruke i novu radost iz kolevki. Svaka porodica ima bar dvoje-troje dece, ako ne i više. Recimo: Milan Đurić, Radovan Jović i Milan Đokić imaju po četvoro dece.
Prva osobina koja ih krasi i koja je vidljiva svuda na njihovim imanjima i oko kuća je – marljivost. Odasvud dopire zvuk rada, neko ore, neko seče drvo testerom, zida ili dograđuje, bere krompir i nema ni vremena ni posebne potrebe da odlazi dole u gradić ili još dalje. Radne navike ovih ratara i voćara, zemljodelaca, prenošene su generacijama s oca na sina. U Šljivovu nema besposlenih i nezaposlenih. Zato što su vredni, Šljivovčani imaju toliko zasada maline i voća, a za to što je crkva uvek nedeljom puna – zaslužna je porodica koja poštuje versku tradiciju. Sva školska deca poste i poštuju sve pravoslavne postove, čak i onaj uskršnji. Uvek su vesela i raduju se verskim praznicima. Kada stariji obilaze manastire i crkve po celoj Srbiji vode i decu za koju se mnogi čude kako se pravilno i lepo ponašaju i u crkvi i prema starijima.
Po snežnim smetovima se ovuda teško prolazi, ali meštani se dogovore i svako svakome pomaže da očisti sneg traktorima, lopatama. Između domaćina postoji zdrava konkurencija: ako jedan kupi automobil "golf" kupiće ga još neki, isti je slučaj sa traktorima. Tako se selo motorizuje i mehanizuje. Zasnivaju porodicu veoma rano (u poređenju s gradskim sredinama), devojke od 17, 18 godina, mladići od 20 do 25 godina. Mile Aćimović je predsednik Mesne zajednice Šljivovo. Kaže da im nijedan krak asfalta nije izgrađen. Selo ima 174 domova i 756 stanovnika. Već sledeće godine će ih biti više.
[objavljeno: ]
.jpg)
