Izvor: Politika, 30.Avg.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike, imidži, žrtve i zločinci
Oscilirajući između junačenja i kapitulantstva, Srbi nisu uočili da se sudaraju sa svršenim imidžom zločinca koji je isforsiran o njima, kaže profesor Svetozar Stojanović
Ako je svojevremeno Georg Fridrih Hegel (1770–1831) ustanovio da su „novine zamenile jutarnju molitvu”, ostaje nam samo da slutimo kako bi veliki filozof odredio ulogu današnjih medija i njihovu moć.
Izuzetni Hegelov đak i kritičar, Karl Marks (1818–1883) nesumnjivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je o novinama mislio nešto slično. Bio je posvećen novinarstvu od sredine 1852. do 1861, kao dopisnik „Njujork dejli tribjuna”, a u ponovnom „otkrivanju” Marksa česta je tvrdnja da će ostati zabeležen i kao briljantno pero iz samog vrha piramide u istoriji novinarstva.
Globalna televizija Si-En-En danas čvrsto počiva na geslu: „Jedna slika vredi kao hiljadu reči”.
„Kao da smo od reči kao božanskog počela (’U početku beše reč’) stigli do slike kao ljudskog počela (takoreći: ’U početku beše slika’)”, konstatovao je profesor dr Svetozar Stojanović, na upravo završenoj Desetoj međunarodnoj filozofskoj školi „Felix Romuliana”, održanoj krajem prošle nedelje u Zaječaru, gde je raspravljano na temu „Humanitarna intervencija i/ili ljudska prava”.
U radu „Imidžologija i ideologija ’humanitarnih’ natovskih intervencija u Jugoslaviji i Srbiji”, dr Stojanović je definisao imidžizam „kao skup stavova, institucija i praksi kojima se stvaraju i šire imidži stvarnosti”. Podsetio je da „u ovom vremenu dominiraju vizuelni masmediji” i da vizuelne tvorevine, koje suprotno idejama karakteriše puna konkretnost i neposrednost, prožimaju savremena razvijena društva.
Otuda je „imidžotvorna i imidžodavna elita sada uticajnija od ideotvorne elite”, tvrdi Stojanović. Mnogi političari su to uvideli i „zato se manje trude da stvore idejne programe a više da plasiraju odgovarajuće imidže”, dok su se „mnogi novinari preobratili u imidžiste, često svesno manipulativne”.
Kada su imidži dovršeni izuzetno je teško a često i opasno probijanje kroz njih, „što masovno doživljavaju Srbi proteklih dvadeset godina” jer se „svršeni imidž često nameće i pretvara u svršeno stanje”, obrazlaže dr Stojanović.
Profesor Stojanović se u Zaječaru založio za razradu ideje o imidžologiji, pod kojom on podrazumeva „skup imidža koji društvene grupe po cenu istine koriste za opravdavanje vlastitih i diskreditovanje konkurentskih, protivničkih i neprijateljskih postupaka”.
„Na imidžologiju bi se moralo odgovoriti pre svega kontraslikama i uopšte kontraimidžima ne-pojmovne i uopšte ne-idejne vrste”, jedan je od njegovih zaključaka.
Imidž borca za ljudska prava ne bi bio delotvoran bez striktnog „crno-belog” razdvajanja zločinca i žrtve, a „imidž žrtve” su tokom jugoslovenskih secesionističkih i antisecesionističkih ratova koristile „sve sem srpske strane”, navodi dr Stojanović i konstatuje da su Srbi imidž žrtve „po pravilu isticali pre početka i posle završetka tih ratova”.
Zato „ni do danas nisu potpuno shvatili da im je imidž pobednika (lokalnog) u BiH, Hrvatskoj pre likvidacije RSK i na KiM pre NATO okupacije, donosio sve veću satanizaciju od strane zapadnog superpobednika”.
„Čak i posle poraza na Kosmetu tadašnji vladajući režim u Srbiji svim silama se upinjao da stvori imidž pobednika. To je jako pomoglo onima koji onemogućavaju imidž Srba kao žrtava NATO napada”, jedan je od zaključaka dr Svetozara Stojanovića, iznet u radu iz koga smo naveli samo neke akcente, a koji je izazvao znatnu pažnju i živu debatu na upravo završenoj Desetoj međunarodnoj filozofskoj školi u Zaječaru.
Slobodan Kljakić
[objavljeno: 31/08/2009]
