Izvor: Politika, 13.Feb.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slavini zapisi ispod šajkače
Zemljoradnik Slavimir Slavo Nikolić (85) iz Zeoka u Dragačevu primljen u Udruženje književnika Srbije
Zeoke na Jelici – U četiri zbirke pesama „pisanih pod šajkačom”, Slavimir Slavo Nikolić (85) čuva klas zrelih polja i glas medenice u svom selu, ratnikovo slovo na povratku i zore Dragačeva, a njegovu duhovnu imovinu ulepšala je, onomad, vest iz Beograda. Na decembarskoj skupštini Udruženja književnika Srbije, zemljoradnik iz Zeoka primljen je u veliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bratstvo naših ljudi od pera.
– Ne znam da li sam to zaslužio – veli mudri starac za „Politiku”, braneći se od neočekivane slave.
Danas kaže – „Kolevku mi žižak na tavanu struže, a godine žure i sve više tuže” – pa mu je milije da se vrati u mladost. Na školske dane i svoja četiri razreda osnovne, ili ispraćaj u vojsku u jesen 1947. godine.
– Polazak u Titovu armiju čestitali su mi četnici. Otac je na čast pozvao petoricu odmetnika koji su se krili po Dragačevu, učitelja Miladina Milinkovića i njegove ljude, a dok su oni večerali držali smo straže oko kuće.
Nikolić je objavio zbirke „Iz planinskih grudi” (Guča, 1981), „Povratak pobednika” (Čačak, 1998), „Pisano pod šajkačom” (Čačak, 2007) i „Zeočanke” (Čačak, 2009). Navek je ostao u rodnom jeličkom selu da u crnu zemlju stavlja belo seme, raduje se bogatoj žetvi, kalemi plemenito voće, gaji stoku i piše pesme.
U selu je podigao spomenik za 76 Zeočana koji se nisu vratili sa Solunskog fronta i održao pet stotina govora na sahranama starih ratnika. U svakom njegovom slovu boravi stara Srbija („U mojim pesmama ne postoji nijedna strana reč”) i duša dobrog seljaka („Ne računam dan ako mi niko ne dođe kući”).
Pre mnogo leta, na sve tri kapije svog domaćinstva ispisao je dobrodošlice koje najbolje svedoče o naravi koščatog planinca: „Putniče, ovoj kući u svako doba svrati, bićeš lepo primljen, ne treba da se plati”.
– Jednom sam terao rakiju u Bosnu a žena i sestra primile na konak čoveka koji je po Dragačevu prodavao tkačka brda (deo razboja), pa otišle u komšiluk na komišanje. Vratim se, uđem i vidim neznanca kako spava, hrče u šesnaest. Probudim ga i pitam koji je, a on veli: „Ja sam ovde u gostima kod jednog dobrog čoveka”.
Nikolići su na glasu kao kuća sa najviše knjiga u Dragačevu. Čak petoro je uvršteno u upravo objavljenu hroniku Radovana i Zorana Marinkovića pod nazivom „Pisci iz Dragačeva”.
Pored Slavimira, to su njegova mlađa braća, Milija (1929 – ) i Radojko (1933 – 2004). Prvi je univerzitetski profesor i pisac gramatika, svojevremeno šef katedre na Filološkom fakultetu u Beogradu, dok je Radojko Nikolić bio član Udruženja književnika Srbije ostavivši iza sebe osam knjiga, od kojih je već za prvu („Kamena knjiga predaka”, 1979) dobio Vukovu nagradu. Sestra trojice Zeočana, Emilija Nikolić-Krgović, ima objavljenu zbirku pesama.
Njihov otac, Milosav Nikolić (1896 – 1972), seljak iz Zeoka bez dana škole, samouko je savladao azbuku i ostavio ratni dnevnik, kasnije štampan u knjizi Miodraga Jaćimovića – „Slovo ratnikovo”.
„Treći oktobar 1915. godine. Danas sam pozvat u Okružnu komandu u Čačak. Tek mi je 19 godina. Sad sam baš dognao volovima kola drva i seo da jedem hleba, kad banu pred kuću seoski kmet Joviša Topalović i saopšti mi da se odmah javim u komandu H puka u Čačak. Majka mi na brzinu šije torbu od belog težinjavog platna. Sprema mi hleba i čanak sira. Daje mi i 50 dinara da se nađe kod mene. Ja je poljubim u ruku i ona me savetuje: Milosave, sine, vodi računa o sebi, slušaj svoje starešine, budi dobar vojnik i ponašaj se prema drugovima skromno”.
– Posle Drugog svetskog rata povela se neka priča da se soluncima odredi pomoć, a moj pokojni otac veli: „Kakva pomoć, meni ne treba ništa, ja sam branio svoju zemlju” – seća se novi član UKS, Slavimir Slavo Nikolić, drugujući sa stihovima i uspomenama u svom zeočkom čovečanstvu.
G. Otašević
objavljeno: 14.02.2011
