Izvor: Politika, 02.Okt.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slava političara bacila u senku pisca
Institut za evropske studije organiozovao naučnu konferenciju povodom stogodišnjice rođenja Milovana Đilasa
Povodom stogodišnjice rođenja Milovana Đilasa, Institut za evropske studije organizovao je krajem protekle sedmice jednodnevnu naučnu konferenciju na kojoj su rasvetljeni život i delo ovog poznatog revolucionara, državnika i vodećeg komunističkog ideologa Jugoslavije, do njegovog političkog pada 1954. godine, posle čega će Đilas, tokom godina tamnovanja i objavljivanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << knjiga pisanih u tamnici, a pre svih zahvaljujući „Novoj klasi“, steći status najvećeg disidenta komunističkog sveta.
U ovoj dobrodošloj, polemičkoj raspravi, učesnici konferencije su duboke protivrečnosti dela, života i ličnosti Milovana Đilasa sagledali unutar tri tematska kruga.
O temi „Životni put Milovana Đilasa“ referisali su Mido Milikić i dr Milan Terzić. Milikić je autor knjige čije smo delove nedavno mogli da čitamo i na feljtonskim stranicama „Politike“, dok je dr Terzić, iz Instituta za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane, izneo sažeta istraživanja o posledicama slučaja Milovana Đilasa u Jugoslovenskoj narodnoj armiji 1954. godine, što je tema kojoj domaća istoriografija do sada nije posvećivala veću pažnju.
O temi „Publicistička i teorijska delatnost“ Milovana Đilasa uvodne rasprave saopštili su profesorka dr Mira Radojević sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i magistar Veljko Stanić, iz Balkanološkog instituta SANU.
Radojevićeva je naglasak stavila na prijem Đilasovih kritika komunizma u delu jugoslovenske političke emigracije okupljene oko „Saveza Oslobođenje“ i časopisa „Naša reč“, koji je štampan u Londonu, uz poseban osvrt na saradnju vodećeg predstavnika te demokratske struje Desimira Tošića i Đilasa. U središte svog izlaganja Stanić je stavio problem „izvođenja intelektualne biografije“ takve ličnosti kakva je Đilas, za koga je konstatovao da je u mladosti bio predstavnik poznog eskpresionizma socijalne književnosti, onda tokom jedne decenije staljinista, a potom četrdeset godina disident, dosledni kritičar komunizma.
U poslednjem, trećem tematskom krugu – „Književno stvaralaštvo“ Milovana Đilasa, na jedan sasvim osoben način govorili su akademici Predrag Palavestra i Matija Bećković, obojica tako što su na vrlo plastičan način izneli svoja svedočanstva i malo poznate činjenice o susretanjima i saradnji sa Đilasom.
„Đilas zauzima vrlo visoko mesto u našoj književnosti, ali ono nije priznato. Vreme će učiniti da mu se vraćamo i da se ono odredi, posebno u nastanku kritičke književnosti“, rekao je akademik Palavestra. Prema njegovim rečima, Đilas je, kao „pisac ideja“, visoko cenio svoju književnost, što je bio i put kojim je hteo da se rehabilituje u javnom životu. O tome svedoči činjenica da je časopisu „Savremenik“ početkom sedamdesetih godina prošloga veka, kada je glavni urednik bio Palavestra, Đilas poslao svoju priču „Gubavac“, bez ikakvih propratnih napomena, s očitom željom da ona bude objavljena. Redakcija je to i učinila, ali je „radnička klasa“ Bigza, gde je „Savremenik“ štampan, odbila da to učini.
Đilasova književna karijera je, nažalost, počela od njegove smrti, rekao je akademik Bećković, ukazujući na činjenicu da su za Đilasa politika i umetnost bila dva odvojena sveta, a da je njegova „slava političara bacila u senku pisca“.
Iako je bio ideolog, nije bio ideološki pisac, a odmakao se od svake ideologije, naglasio je Bećković
Podstaknut znatiželjom drugih učesnika ove rasprave, Bećković je izneo i kako je došlo do toga da nekadašnji vodeći jugoslovenski revolucionar i komunisitički disident, bude sahranjen u svom rodnom selu Podbišću kod Mojkovca, po pravoslavnom obredu.
Đilas je, svedoči akademik Bećković, prilježno pisao i dnevnik, a od vremena kada je počeo raspad Jugoslavije, što je inače predviđao, „nije voleo ljude koji su se mnogo ostrvili na svoj narod“.
Vrlo zanimljivo bilo je i svedočenje Dragomira Olujića Oluje, koji je govorio o odnosu „druge generacije“ domaćih disidenata i Milovana Đilasa.
Razume se da ova debata nije mogla da prođe bez podsećanja na ulogu Milovana Đilasa u sektaškim postupcima partizana, poznatim kao „leve greške“ tokom Drugog svetskog rata, ili u poratnom periodu kada je bio neprikosnoveni, staljinistički autoritet Agitpropa, da bi posle sukoba sa Informbiroom i 1948. godine, postao najdosledniji kritičar staljinizma, a onda i komunističke prakse.
Kao organizator ove naučne konferencije, dr Miša Đurković iz Instituta za evropske studije, stavio je naglasak na „Novu klasu“ kao najvažniji teorijski rad Milovana Đilasa. Dr Đurković je naglasio da je ovo delo nesumnjiva novost unutar korpusa marksizma – ne samo zbog toga što problematizuje pitanje elite, nego i zato što je ono značilo odricanje od dotadašnje polarizacije koja je u komunističkom pokretu prvenstveno išla linijom protivljenja ili davanja podrške Trockom.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 03.10.2011.
