Izvor: Politika, 15.Jul.2010, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sladoled za malog Jug Bogdana
Ljiljana i Radovan Stanojković iz Sušića na Kosmetu podižu svoje deseto dete u kućici na kraju sela
Sušiće – Jug Bogdan se, sa svoja četiri leta, nije mnogo upuštao u priču, već je u žurbi spasavao sladoled koji se, delom, zadržao na obrazima i košulji i počeo da curi kroz nejake prste. Dugokosi i nasmejani mališa je, zbog imena, najčuveniji od Stanojkovića iz sela Sušiće, nesporni mezimac porodice koju čine još njegovi majka, otac i devetoro braće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i sestara.
Oni su, nekako, poslednja tačka civilizacije: opština Štrpce je zbeg na krajnjem jugu Kosmeta, u Sušiću se okončava put od Štrpca dug deset kilometara i odavde nema staze, a kuća Stanojkovića izviruje na kraju sokaka. Ako se na oštrom obronku Jezerskih planina ispusti kamen ko zna gde će se i kad zaustaviti, ali najbrojnija srpska porodica ne mrda iz svog zavičaja i sa ovog kraja sveta.
Radovan Stanojković (53) je izneo bocu sa rakijom, a supruga Ljiljana (35) pristavila lonče za kafu i usredsredila se na priču o imenima i godinama rođenja svoje desetoro dece, pazeći da ne pogreši. Usput je podojila jedanaestomesečnu Anđeliju, onako pred gostima, jer najmlađe dete nije zaslužilo da propusti sledovanje, a u ovom kraju nije obavezno da se dojilja krije od koga.
Dakle, prvenče u Stanojkovića je Anica, rođena 1992. godine. Sada je udata i živi u srpskom selu Sevce na Šari. Pre dva meseca rodila je ćerku Lanu. Za Anicom, na svet su došli Zorica (1994), pa Jovica (1995), Nenad (1999), Andrej (2000), Andrijana (2002), Natalija (2003), Darko (2005), Jug Bogdan (2006) i Anđelija (2009).
Šta, pored Anđelije, ima još novo u ovom mnogoljudnom rodu, stisnutom u svega dva sobička i 30 kvadrata?
– Zorica je pobegulja. Udala se onomad i ona u Sevce, bez pitanja, ali šta da se radi. Prošle sedmice bili su njeni dever i snajka kod nas, na pomirenju – pripoveda Ljiljana.
S čim je, tog dana, izašla pred goste?
– Spremila sam punjene paprike i pileće meso – kaže.
Spustila je kafu na stočić i majčinski pogledala Nenada:
– On mi je najbolji đak, završio je četvrti ovde u selu sa svim peticama. Od jeseni menja školu, mora da ide u Donju Bitinju.
Nenad je čist domorodac, jer je dan ugledao baš u kući gde sedimo, 2. maja 1999. godine. Za vreme bombardovanja ovde nije bilo puta, bolnice ni porodilišta. U kući su rođeni još i Zorica, Andrijana i Andrej, Jovica u Prištini, Jug Bogdan u Beogradu, ostali su Štrpčani. Ko je babica za hitne slučajeve?
– Ja. Izveštio sam se – veli domaćin Radovan.
On je znao i za bolje dane. One kad je, recimo, radio na određeno, kao domar u četvororazrednoj seoskoj školi „Staja Marinković” i vozio „fiću” („Crk’o mi menjač”). Sad ide u šumu po drva, pomaže kad se kupaju deca, a bez konja i traktora ne uspeva da zaradi štogod sa dva i po hektara planinske zemlje.
Ljiljana je za Radovana došla iz svoje Mogile, kod Vitine u pomoravskom delu Kosmeta, i stalno je u pokretu. Kako i ne bi bila kad mora da umesi hlebove za sve ukućane i prigotovi za obed. Usput brine i o finansijama:
– Imamo 7.000 dečjeg dodatka i 10.000 dinara socijalne pomoći, i to je sve u mesecu. Od ovih stvari koje vidite, mašinu za veš dobili smo od Dušana Grujića, a šporete na drva i na struju od Ivane Žigon.
Na zidu sobička gost će najpre uočiti veliku gramatu iz 2002. godine: „Eparhija raško-prizrenska dodeljuje Zlatni orden Majke Jugovića Ljiljani Stanojković kao srpskoj majci koja je odgajila šestoro dece.” Žena nas moli da siđemo u kameni podrum: ulaz, ne viši od metar i po, umesto ragastova ima pocepanu pamučnu zavesu, a od stvari unutra su samo dva kauča na „G”, zastrta po jednim starim ćebetom.
– Ovde mi spavaju dečaci – pokazuje majka konačište petorice sinova.
Čoveka, na mah, opsedne pitanje ko u ovoj nigdini brine o detinjem zdravlju.
– Zdravi su, hvala bogu. Vodila sam ih lekaru samo za vakcinu, i bili su kod zubara. Kad se prehlade, skuvam im nešto i utoplim ih dok ne prođe – pripoveda majka desetoro Stanojkovića. Ili, možda, više? Njoj je tek trideset i peta?
– Ali, već imam unuče, dosta je bilo.
Međutim, i Radovan se pita:
– Biće onako kako Bog odredi – kaže domaćin.
Ako zaimaju koji dinar, Stanojkovići će da pripreme bolji ručak za krsnu slavu, Svetog Panteliju. Tog dana, 9. avgusta, slavi svih 28 kuća u Sušiću, pa niko nema mnogo gostiju. Ovde je, pored toga, običaj da se na slavu ne zove, već ko dođe dobro je došao.
I ko odlazi, uvažen je da pamti. Nas su do središta seoceta ispratili svi Stanojkovići rođeni od 1999. do 2006. godine. Znači – šestoro.
Gvozden Otašević
objavljeno: 16.07.2010.
.jpg)
