Izvor: Danas, 25.Sep.2014, 00:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skok preko Kineskog zida
Bogata baština kineske civilizacije dobila je nove sadržaje pre 65 godina, 1. oktobra 1949. isticanjem kineske crvene zastave sa pet zlatnih zvezda na najvećem trgu na svetu Tjenanmen. U novijoj istoriji Kine posebno su značajna dva datuma. Godina 1949. kada je uspešno završena dugotrajna i originalna kineska revolucija i 1979. kada je izvršen odlučan zaokret ka tržišnoj ekonomiji, koji je Kinu danas doveo - zahvaljujući izuzetno visokoj prosečnoj godišnjoj stopi privrednog rasta >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << - na drugo mesto u svetu.
Dok je prvom periodu, koji je trajao 30 godina, pečat dao prvi predsednik države i partije Kine Mao Cedung, dotle je drugom, u trajanju tri i po decenije, pečat utisnuo veliki reformator Deng Hsijaoping, koji nikada nije postao ni predsednik najmnogoljudnije države (1,38 milijardi žitelja) ni predsednik najbrojnije komunističke partije na svetu (KP Kine broji danas 87 miliona članova). Proglašavajući pre 65 godina NR Kinu, Mao je rekao: „Kina, odnosno jedna četvrtina čovečanstva, vaskrsla je.“ U kineskoj Akademiji društvenih nauka rekli su do tada meni nepoznat detalj. Maov govor od 1.10.1949. bio je njegov jedini govor koji je putem radija emitovan u celoj Kini. Nikada više u svojoj skoro 30-godišnjoj vladavini Mao se nije obratio direktno putem radija kineskoj naciji (preminuo je septembra 1976). Na moje pitanje zašto, rečeno mi je da je Mao govorio jakim hunanskim akcentom (rođen je u provinciji Hunan), nerazumljivim većini stanovnika Kine. Čitanje svojih govora i obraćanje narodu u vreme „velikog skoka napred“, uvođenja „narodnih komuna“, a posebno u periodu „kulturne revolucije“ (1966-76) Mao je prepuštao zvaničnim spikerima.
U Institutu za strateške studije Kine rekli su mi da se Kina prvih decenija 21. veka nalazi na početku velikog, Dugog, ali ekonomskog marša, i da na tom putu ne bi smela da bude, kao nekada - u vreme „onog“ istorijskog, iz perioda oružane revolucije, Dugog marša - usamljena. Potrebno je povlačiti paralele između pojedinih „marševa“, posebno onih istorijskih, makar u ciljevima, rekli su domaćini, ali ne i u žrtvama. Podsetili su me da je Dugi marš, u vreme revolucije, pre 1949. otpočeo sa 100.000 ljudi. Okončan je posle pređenih 12.000 kilometara za 370 dana, sa svega sedam do osam hiljada boraca.
Od današnje Kine i savremenog sveta traži se nešto drugo i mnogo više. Manje ljudskih žrtava, veće jedinstvo, solidarnost, međusobno razumevanje, harmonija u međudržavnim odnosima, poštovanje suvereniteta drugih, kao i uvažavanje razlika. Danas na pragu novog hladnog rata Kina ne želi da bude uvučena u njegove opasne tokove, posebno one koji struje između Vašingtona i Moskve. U trouglu velikih sila Peking ne želi da bude džoker ni Moskve ni Vašingtona. Odlučan je Peking da to stavi do znanja i predsedniku SAD Barak Obami za vreme predstojeće, druge posete Kini (prva bila još 2009) u njegovom osmogodišnjem mandatu (planirana za novembar 2014).
Savremeni razvoj Kine ne ide pravolinijski. I Kina prolazi kroz krize, protivurečnosti. Kreće se hodom, ali i kasom. Ide, kako to Kinezi imaju običaj danas da kažu, cik-cak linijom. Sve se više otvara prema svetu, a svet masovno „preskače“ bedeme Kineskog zida donoseći u Kinu milijarde investicija. Ponekad Kina zastane, kao uostalom i ostali deo sveta u poslednjoj svetskoj ekonomskoj krizi, ali se nazad ne vraća, već ide napred tražeći svoj put razvoja. To je potvrdio i Džou Sjaočuan, guverner Narodne banke Kine, kada je u intervjuu septembra o.g. u Beogradu rekao da je „kineska privreda počev od 2008. bila pod jakim negativnim uticajem svetske finansijsko-ekonomske krize“, ali da je već u drugom kvartalu 2009. „otpočeo oporavak“. Kada je nakon toga već sledeće 2010. u Vašingtonu i Tokiju zvanično objavljeno da je Kina po ekonomskoj snazi premašila Japan i postala druga svetska privredna sila, iza SAD, Kina je (preko kineskih medija) tu vest primila izuzetno skromno. Umesto fanfara i zdravica Peking je objavio da je Kina još uvek zemlja u razvoju. Peking se slično ponašao i 2007. kada je Kina pretekla Nemačku i dospela na mesto treće ekonomske sile sveta, iza Japana.
Nije to bez osnova i opravdanih razloga. Kada je razvoj u pitanju, Kina kao da ima dva lica. Po Kini sam često putovao i doživljavao je dvojako. Kao zemlju jednog specifičnog društvenog uređenja, tipa „kapitalističkog komunizma“ ili „komunističkog kapitalizma“, ako sam bio u Šangaju, Pekingu, Hongkongu, ili u prostranim mnogoljudnim istočnim privredno razvijenim regionima. Međutim, Kinu sam doživljavao mnogo više i kao zemlju seljaka, i to onu Vang Lungovu „Dobru zemlju“ iz knjige Perl Bak, čak i danas kada je vrata informatičke ere hrabro otključala. Savremena Kina, od ukupnog broja stanovnika, još uvek je agrarno društvo u razvoju sa 750 miliona seljaka. Nije bez osnova druga ekonomija sveta istovremeno i zemlja u razvoju, jer prema izveštaju UN, u njoj živi 150 miliona siromašnih. Od tog broja 40 miliona ima izuzetno male prihode, a oko 15 miliona živi u nemaštini.
Upitao sam iskusnog kineskog diplomatu Cao Rongfeja kako gleda na izlazak Kine iz siromaštva i njeno primicanje „olimpijskim visinama“ svetskog ekonomskog vrha. Umesto odgovora pomenuo je kinesku poslovicu koja nekako nosi u sebi ukupan sadržaj kineske strategije geoekonomije, a koja glasi: „Planinu će pomaknuti samo onaj koji je u početku pomicao kamenčiće.“
Na savremenu, današnju Kinu, simbolično se mogu primeniti stihovi Amerikanca Boba Dilana da „nije potrebno da budeš meteorolog da bi znao u kom pravcu vetar duva“. Tako je i sa Kinom. Poslovni ljudi bez predrasuda o „crvenoj opasnosti“ pohrlili su u Kinu. A Kina spaja staro i novo. Tradicije se ne odriče, a novine savremenog sveta primiče Kineskom zidu. U holu jedne moderne poslovne zgrade od čelika i stakla u Šangaju stoji natpis: „Svaka pojava svakodnevnog života podvrgnuta je strogim propisima“. Na moje pitanje da li je to misao Mao Cedunga, privrednik-biznismen odgovara, na moje iznenađenje, da je to Konfučijeva (živeo pre 2.500 godina) a ne Maova misao. Dodao je da je Konfučije bio i praktičan jer je rekao i da „svaki čovek podešava svoj život prema okolnostima, realnim uslovima i mogućnostima“.
Ugledne međunarodne institucije i njihovi istraživački timovi govore da će godine prve polovine 21. veka biti obeležene kao „decenije Kine“. Prognoze i procene iznose se u tri dimenzije. Prva kaže da će Kina postati globalna sila, paralelna po ekonomsko-tehnološkoj moći, „rame uz rame“ i u „mrtvoj trci“ sa SAD. Tu je dimenzija o podeli „drugog mesta“ Kine sa Rusijom u vojnoj sferi. Treća dimenzija predviđa usporavanje rasta kineske privrede, svojevrstan zamor i „gubljenje daha“ u razvoju njene ekonomije. Zajedničko ovim mišljenjima, koje se kao nit provlači u procenama, jeste to da će (ne)uspešan razvoj Kine biti sigurno u znaku „utiskivanja kineskog pečata“ na (s)kretanja tokova naše civilizacije i to dublje i trajnije nego bilo koji drugi procesi i promene savremenog sveta.
Deng Hsijaoping je izuzetno dobro poznavao tradiciju, dušu običnog kineskog čoveka, kao i „genetske kodove“ kineskog naroda. On je ukazao da je taj narod uspeo da u praksi primeni izuzetno složenu teoretsku formulu o „jednoj zemlji kroz dva sistema“. Zahvaljujući tome, Kina danas na polovini druge decenije 21. veka stoji sigurnija u sebe više nego ikad ranije.
Autor je ekspert za Kinu
