Izvor: Blic, 04.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sindikatu nikad teže
Sindikatu nikad teže
Okruženje u kojem danas rade sindikati u Srbiji gore je nego u Miloševićevo vreme. Znam da to vređa demokratske snage u ovoj zemlji, vređa i mene, ali činjenica je da nam je tada bilo manje teško delovati nego sada, kaže za 'Blic' Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenog granskog sindikata 'Nezavisnost', a povodom izjave Gaja Rajdera, generalnog sekretara Međunarodne konfederacije slobodnih sindikata, da je u Srbiji rasprostranjeno kršenje ljudskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i sindikalnih prava.
Čanak nastavlja da su u vreme Miloševića uloge bile tako podeljene da smo tačno znali šta nas čeka, dok sa današnjim demokratama koje su svašta obećavale a ništa nisu ispunile nikad ne znate na čemu ste. U Miloševićevo vreme bar smo uspevali da neke sporove rešimo na sudu, a sada ne možemo ni to.
Kršenje sindikalnih prava, ako ga ima, za svaku je osudu, ali se i sindikatima često prigovara da su neaktivni. Šta je sindikalna organizacija na čijem ste čelu, recimo, u prošloj godini uradila a što biste nazvali uspehom?
- Sve ono što smo radili sami bez partnera iz Vlade i drugih sindikata uradili smo dobro. Učinili smo puno na obrazovanju našeg članstva i zaštiti prava naših članova. To je ono što se možda na prvi pogled ne vidi, ali ako hoćete nešto što je vidljivo, pomenuo bio slučaj 'Jugoremedije' gde smo posle upornih štrajkova uspeli da izdejstvujemo dobar kolektivni ugovor i sve se dobro završilo. Najzadovoljniji smo saradnjom sa poslovodstvom 'Ju-Es stila', jer stvari tamo stoje tako dobro da ako, recimo, naš sindikat zaboravi na nekog iz korpusa radničkih prava, poslovodstvo ga podseti na to. Tamo je zaštita na radu na takvom nivou da su radnici dobili i više sredstava za zaštitu nego što su tražili. Kao uspeh naveo bih i to da je UGS 'Nezavisnost' prošlu poslovnu godinu završio u plusu.
U odgovoru na ovo pitanje ne mogu da ne pomenem i slučaj Zakona o radu koji je trebalo da bude naš veliki uspeh, a zbog ponašanja drugih pretvorio se u neuspeh. Dugo je sve dobro išlo i kada smo očekivali da će se dobro i završiti, Savez sindikata Srbije izašao je sa dodatnih 18 amandmana koji su ustvari amandmani SPS i SRS.
Time je zakon upropašćen.
- Neki od njih su i usvojeni, a upravo zbog njih je i nastao ceo problem sa ovim zakonom. Među tim amandmanima je i onaj da radnici koji su dobrovoljni davaoci krvi imaju tri slobodna dana. To je skandal, toga se ni Kardelj ne bi setio. Po njemu, recimo, svi radnici mogu istoga dana da daju krv i dovedu do situacije da celo preduzeće ne radi tri dana, a poslodavac im ne može ništa.
Sindikati u razvijenim zapadnim zemljama, gde je položaj radnika neuporedivo bolji nego kod nas, izvedu na ulice i po milion radnika. Mi smo na ivici egzistencije, a protesta skoro da i nema ili učestvuje mali broj ljudi. Zašto?
- Kada padnete ispod praga tolerancije toliko koliko smo mi pali još pre deset godina, onda je jasno zašto masovnih protesta nema. Mi smo u stanju, čini mi se, da toliko trpimo da se ne bismo branili ni kada bi nam neko došao u kuću da nas bije. Jednostavno, reč je o padu dostojanstva i samopoštovanja. Naša je filozofija takva da ako nas direktor ošteti za neko pravo, mi ćutimo da nas ne bi oštetio za još neko. To je potpuno suprotno evropskoj logici, gde se reaguje već posle prvog zakidanja. Na Zapadu su pravila igre jasna, tamo je posao radnika da radi i tu nema nikakvog udvoričkog ponašanja prema direktoru. Kod nas radnik osim što radi mora da se dodvorava šefu da ga slučajno ne naljuti, što nema nikakve veze sa pravim poslovnim odnosom. Radenka Marković
