Izvor: Politika, 10.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simbol smrti i stradanja
Obeležavanje 27. januara, dana oslobođenja Aušvica, postalo je od 2005. obaveza i dužnost ljudi, naroda i država. – Bilans: 1,5 miliona ljudi, 710 žrtava dnevno
Dan oslobođenja Aušvica (27. januar 1945) postao je od 1996. godine istorijski datum u Nemačkoj, a posle Rezolucije (60/7) UN od 1. novembra 2005. godine, taj datum je postao Međunarodni dan obeležavanja holokausta.
Ove godine navršiće se 70 godina od osnivanja posebne službe (Referat IV B4) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u nacističkoj Nemačkoj za deportaciju Jevreja, Roma i Poljaka. Rukovodilac te službe postao je Adolf Ajhman, koji je posle presude suda u Izraelu 15. decembra 1961. otišao na vešala kličući Nemačkoj, dok je neuropsihijatar zadužen za njegovo posmatranje tokom suđenja – poludeo!
Pored povoda i razloga, sada, dakle, postoji obaveza i dužnost za podsećanje na Aušvic, koji predstavlja cezuru u modernoj evropskoj i svetskoj istoriji,slom ljudske civilizacije i kulture i koji je univerzalni simbol smrti i stradanja.Prema podacima koji su decenijama sakupljani i analizirani, ta „crna rupa” u istoriji čovečanstva progutala je za 1.680 dana – koliko je od 14.juna 1940. do 27.januara 1945. postojala – 1,5 miliona ljudi. Što znači 710 žrtava dnevno!
Klinički slučaj nekrofilije
Doktor medicine Hajnc Tilo, SS lekar u Aušvic-Birkenau, nadležan i za porodični logor Roma (!), „dijagnosticirao” je Aušvic kao „anus mundi”!Taj „anus mundi”,što je tema istoimene potresne knjige Poljaka Vjeslava Kilara, preživelog zatočenika Aušvica, logora čiji je plan izgradnje pronađen pronađen tek prošle godine u Berlinu!) – idejno je proistekao iz glava nacista, čiji je vođa bio Adolf Hitler. Hitlera, koga je Erih From opisao kao „klinički slučaj nekrofilije”, građani Nemačke”, „zemlje mislilaca i pesnika” (!), prihvatili su i izabrali kao vođu, i otvorili su mu širom vrata za stvaranje države terora i izgradnju čitavog sistema koncentracionih logora, čiji je glavni gospodar bio Hajnrih Himler, koji je, tvrde svedoci,gubio svest kad ugleda krv!
Do dolaska Hitlera na vlast, Helderlinovo kritičko viđenje vlastite zemlje i naroda izgledalo je više kao plod poetske mašte: „Vidiš zanatlije, ali ne i ljude, mislioce,ali ne i ljude, sveštenike, ali ne i ljude, gospodare i sluge, mlade i stare, ali ne i ljude – nije li to kao na bojnom polju, gde šake, i ruke, i svi udovi stoje jedni pod drugim raskomadani, dok prolivena krv života otiče u pesak?”(Dok sam bio u Berlinu, imao sam priliku da čujem kako nemački akademici i profesori započinju svoja izlaganja o nacizmu u Akademiji umetnosti i na Humboltovom univerzitetu tim Helderlinovim rečima.) Bez namere da se ovom prigodom da šire i dublje istorijsko obrazlaganje, ne može se poreći da su još ranije postojali preduslovi za politiku planiranja, organizovanja i sprovođenje zločina, što je, zatim, nacistički režim pretvorio u dotle nezapamćeni zločin protiv čovečnosti i čovečanstva.
Sva naučna istraživanja pokazuju da je nacistički režim uspeo prvi put u istoriji da, u skladu sa ideologijom krvi i tla, i svojim idealom o čistoti rase, transformiše društvenu, privrednu i kulturnu stvarnost Nemačke, izvrši masovnu mobilizaciju nemačkog stanovništva, integriše razjedinjene delove nemačkog naroda, uspostavi totalnu kontrolu, vaspostavi novu orijentaciju i model identifikacije, primoravajući pri tom i druge narode i države, milom ili silom, da se u kraćem ili dužem periodu prilagode toj novoizgrađenoj realnosti.
Zapanjujuća izjava Hitlerove sekretarice
Dosadašnja istraživanja i razmišljanja pokazuju da nacističke ideje ukidaju razliku između mišljenja i delanja, ne priznaju i ne prihvataju norme, ne zahtevaju racionalno obrazlaganje svrhe i ciljeva itd. Te ideje traže i zahtevaju pre svega sledbenike i izvršioce.
Svesno ili podsvesno, Hitler je to izrazio u jednom svom govoru: „Sve što vi jeste, dugujete meni; sve što ja jesam, dugujem vama”. S druge strane, duh nacističkih ideja izrazio je na lapidaran i upečatljiv način esesovac Hans Jost (1904–1964), što je ušlo u anale svetske istorije:„Kad čujem reč kultura, ja se uhvatim za pištolj!”
Iako postoje biblioteke knjiga o nacističkom režimu, neiscrpan materijal, more neoborivih dokaza o počinjenim zločinima, bezbroj svedočenja žrtava i svedoka, ogroman broj stratišta, muzeja itd., počev od 60-ih godina prošlog veka pa do danas objavljene su knjige i knjige u kojima se tvrdi da se „holokaust nikad nije desio i da su ga izmislili Jevreji”. Čak je sekretarica Adolfa Hitlera, Hrista Šreder (1908–1984) izjavila u jednom TV intervjuu da „vođa”, njen šef, nije uopšte znao za logore i uništavanje ljudi u gasnim komorama!
Sećanje, (ne)odgovornost i budućnost
Autori tih knjiga, koje su označene i klasifikovane kao „Aušvic – laži”, računaju s nihilistima, koji ne slede svoja sećanja i odnose se prema prošlosti čovečanstva kao prema samome sebi – dopuštaju joj da izbledi. S druge strane, one su hrana „za kanibale”, koji pod nacističkom zastavom i s nacističkim simbolima i uzorima, marširaju širom Evrope.
Istraživanja pokazuju da su neonacisti, pored Nemačke i Austrije,našli vrlo plodno tle u zemljama bivšeg komunističkog režima.Podzemne struje istorije našle su, dakle, ponovo pukotine u društvenom biću, koje – kazano rečima književnika Maksa Friša – hrani životinju u čoveku i podstiče je da se oglasi. Započeti a nezavršeni procesi, koji su u „istorijskoj retorti” od 1945. do danas – (denacifikacija, stvaranje novih totalitarnih režima, neuspeo pokušaj destaljinizacije, dekolonizacija, poraz pokreta mira, zaustavljena demokratizacija, ukidanje socijalne države i sprečavanje očovečenjadruštva, zaključno s padom Berlinskog zida, tranzicijom i globalizacijom) – ubrizgavaju snažniju injekciju nečovečnosti, nego čovečnosti.
Iz tih razloga etika sećanja postala je još veća obaveza i dužnost ljudi.Sećanje bez odgovornosti je ritual, budućnost lišena odgovornosti može se pretvoriti u košmar.Ko nije u stanju da prepozna prošlost u sadašnjosti, može lako ostati bez budućnosti.
Dr Rajko Đurić
[objavljeno: 11/01/2009]
