Izvor: Politika, 26.Jan.2015, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sigurna kuća za Bihaljije
Svi u varoši, čak i deca, znali su da se za vreme Drugog svetskog ratau Milanovcu krila jedina jevrejska porodica, no niko ih nije odao Nemcima
Gornji Milanovac – U godini kada svet obeležava 70 godina od oslobođenja logora Aušvic (Osvjenćim), najstariji Milanovčani se sećaju beogradske jevrejske porodice koja je ovde sačuvala glave. Reč je o čuvenoj porodici Bihalji Merin. Najpoznatiji je Oto (1904–1993), pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kasnije istoričar, slikar i likovni kritičar. Sa starijim bratom Pavlom (1892–1941) pokreće časopis „Nova literatura” i osniva izdavačko preduzeće „Nolit“, 1928. godine. E, upravo se Pavle, na početku rata, sa roditeljima, suprugom Marijom, petogodišnjim sinom Ivanom i jednom rođakom sklonio u varoš pod Rudnikom.
Smestili su se u kućicu nedaleko od domaćinstva Vasilija Vasiljevića, a hranili su se kod Vasilija, ovdašnjeg bogataša koji je „pred našim očima stvarao svoje bogatstvo neprekidnim i upornim radom”, ističu još žive komšije koje su ga poznavale. Šta je sve Vasilije imao? Kuću u Milanovcu i dve u Beogradu, štale sa najboljim kravama, garaže za dva kamiona marke „mercedes” i limuzinu „opel”, imanje u obližnjem Backovcu, a dobar deo Lomine ulice bilo je njegovo vlasništvo. Pred rat je postao i kraljevski dvorski liferant poljoprivrednih proizvoda (posle rata je bio predstavnik PIK „Takovo” u Beogradu). Stariji mu sin Rajko studirao je prava u Beogradu i prijateljevao sa Pavlom Bihaljijem, pa je tako i doveo jevrejsku porodicu u Milanovac.
– Niko od članova ove porodice nije nosio žutu traku. Svi u varoši, čak i deca, znali su da su Jevreji, ali niko ih nije odao. Milanovac je za njih bio sigurna kuća. Pavlov sin Ivan je sve vreme nosio šumadijsku narodnu nošnju, zvali smo ga Šumadinac iz Palestine. Dečak je bio svestan opasnosti, pa je mimikrijom otklanjao sumnju sa sebe. Sećam se ručkova u Vasilijinom dvorištu, kad je vreme bilo lepo, gde su se Bihalji hranili – priča nam njihov bivši komšija, nekoliko godina stariji od Ivana, a danas dobrano u devedesetoj deceniji.
Beležimo još jednu zanimljivost koja je vezana za kuću Vasiljevića. U vreme kad su tu Bihalji boravili, u jednoj sobi je stanovao izvesni gestapovac Georg. Mnogo ga je zanimala istorija Jugoslavije, mesecima je čitao i proučavao. On je često slušao Radio London i Glas Amerike i, da bi i ostali stanovnici Lomine ulice mogli slušati vesti, pojačavao je „do daske”. Da li je to bila provokacija ili nešto drugo, tada nisu znali. Mnogo kasnije je Vasilijev mlađi sin Dragan pričao da je Georg (Georgij), u stvari, bio Rus u nemačkoj vojsci, verovatno dvostruki agent, te da je preživeo rat bez posledica. Teško je poverovati da gestapovac nije znao da su mu prvi susedi Jevreji, a ako je tačno ovo što smo o njemu doznali, razumljivo je bilo i njegovo ćutanje.
– Bila je to jedina jevrejska porodica koja je u Milanovcu utočište potražila i rat preživela. Jedini je stradao Pavle po koga su, ubrzo, došli gestapovci iz Beograda i odveli ga; više se porodici nije vratio. Ivan je, pedesetih godina, kao odrastao mladić, posećivao našu porodicu, a danas je penzioner i živi u Beogradu – čusmo od Vasilijevog unuka Rajka (ime dobio po stricu koga su, tokom rata, ubili četnici) koji, takođe, živi u Beogradu.
Lomina ulica danas ima sasvim drugo lice. Vasilijev imetak je, uglavnom, posle rata nacionalizovan, od zgrada se još drži samo kuća u kojoj su gosti bili nezvani Georg i dobrodošli Bihalji. Danas je u vlasništvu druge porodice.
Za poduhvat Vasiljevića sigurno ne znaju oni koji dodeljuju najviše izraelsko priznanje Pravednik među narodima. A dodeljuje se, od 1963. godine, nejevrejima koji su, tokom Drugog svetskog rata, reskirali svoj i život svojih bližnjih, kako bi spasavali često njima nepoznate osobe jevrejskog porekla. Vasilijevih potomaka još ima, imao bi ko da priznanje primi.
Boško Lomović
objavljeno: 27.01.2015.
