Izvor: Politika, 17.Feb.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Sigurna kuća” kao trajna adresa
Kroz utočište za žrtve porodičnog nasilja do sada prošlo 1.059 žena i dece. – Zasebne sobe, zajednička trpezarija i kupatila
Nakon jedne od milion supružničkih „svađa” Katarina V. (30) dovezena je u Urgentni centar sa nekoliko ubodnih rana, devet preloma kostiju i izgubljene tri litre krvi. Nasilje njenog supruga kvalifikovano je kao „ubistvo u pokušaju”, a sudija koja joj je bila dodeljena u ovom predmetu savetovala joj je da se od daljeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nasilja skloni u „Sigurnu žensku kuću”. Ispijenog lica i tela unakaženog od ubodnih rana, za koje skazaljka na vagi tvrdi da ima samo 40 kilograma, Katarina kaže da je u njoj ostalo snage samo za još jedan sudski proces – dobijanje starateljstva nad dve devojčice sa kojima sada živi u ovom sigurnom utočištu.
Njenu „sustanarku Gordanu (41) u „Sigurnu žensku kuću” pre godinu dana teško isprebijanu doveo je njen otac. Gordana kaže da je to njena treća životna adresa – nakon izbeglištva iz rodnog Gnjilana, ona je niz godina živela u izbegličkom kampu u Smederevu, u kome je trpela najsurovije oblike nasilja od strane muža – ratnoga veterana koji je svoje traumatične uspomene pokušavao da utopi u alkoholnom viru. U nasilju njenog supruga je, kako kaže Gordana, učestvovala cela njegova porodica, a kada je na nju nasrnula i njena svekrva, Gordana je shvatila da joj je život ugrožen. U kampu je ostavila dve devojčice za čije starateljstvo tek kreće u borbu.
Katarina i Gordana su dve od 22 stanarke „Sigurne ženske kuće” u Beogradu, koja je sagrađena kao utočište žena ubijenog tela i duha koje su preživele najdrastičnije oblike nasilja, za čije živote su se neretko borili lekari i koje su bile svesne da bi povratak u toplo porodično gnezdo značio – sigurnu smrt. Iako je „Sigurna ženska kuća” zamišljena kao privremena životna adresa žena koje traže sklonište od nasilja, neke od njenih „stanarki” u kući žive od njenog osnivanja, jer nemaju od čega da hrane sebe i svoju decu, a kada ilustruje rasprostranjenost porodičnog nasilja, koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici i „Sigurne ženske kuće” Vesna Stanojević ističe da je od njenog osnivanja u novembru 2008. godine do danas kroz nju prošlo 1.059 žena i dece.
– U ovom momentu u „Sigurnoj ženskoj kući” nalaze se 22 žene i 30 dece – neke su ovde godinu i po dana, a neke samo nekoliko meseci, iako u kući u proseku provedu između tri i pet meseci. Naše štićenice su uglavnom mlade žene, na pragu treće decenije, koje su nekoliko godina živele u tamnom vilajetu nasilja i rađale decu sa idejom da „spasu” brak ili da promene agresivnog supružnika. Najveći broj žena bile su ekonomske „ropkinje” agresivnih brakova i saveta „pokupljenih” iz primarne porodice tipa „sramota je razvesti se”, „zadatak žene je da čuva brak”, „i ja sam trpela agresiju da bih tebe izvela na pravi put”. Uz to, one su najčešće i niskokvalifikovana radna snaga, što dodatno otežava njihovo životno osamostaljenje – objašnjava Vesna Stanojević.
Naša sagovornica ističe da nijedna žena nije otišla iz „Sigurne ženske kuće” a da prethodno nije zaposlena.
– Mi im pomažemo u zapošljavanju u okviru njihovih kvalifikacija – imamo saradnju sa narodnim univerzitetima koji nam pomažu u njihovoj prekvalifikaciju i mrežu privatnika koji zapošljavaju ove žene. Drugim rečima, one ne napuštaju „Sigurnu žensku kuću” dok ne prime drugu ili treću platu, odnosno ako ih ne prihvati porodica porekla. Nažalost, plata koju oni dobijaju najčešće nije dovoljna za život – i iznosi oko 20.000 dinara, a za taj novac one mogu da iznajme jednu sobicu u nekom naselju na periferiji grada i jedva prehrane sebe i decu. Zbog svega toga, jedan broj njih se nažalost vraća nasilniku, a naše iskustvo govori da nasilje postaje još drastičnije nakon povratka žene u dom. Tako je, primera radi, jedna naša štićenica na samu Novu godinu izašla iz „Sigurne ženske kuće” i vratila se nasilniku, a dva dana kasnije komšije su nas obavestile da ju je on brutalno pretukao – priča Vesna Stanojević.
Svaka žrtva nasilja u sigurnoj ženskoj kući ima svoju privatnost u vidu sopstvene sobe koja je opremljena neophodnim nameštajem – krevetom na sprat i ormanom u kome se neretko nalazi samo ona garderoba koju je uspela da iznese iz kuće. Kupatila su zajednička, a sve stanarke ove kuće sa svojim mališanima ručaju u zajedničkoj trpezariji i vreme provode u dnevnom boravku, biblioteci ili u razgovoru sa psihologom. Vesna Stanojević ističe da žene imaju nedeljni raspored po kome kuvaju, peglaju i čiste zajedničke prostorije, a postoji i kućni red koga moraju da se pridržavaju sve ukućanke. Zbog ozbiljnosti situacije u kojoj se ove žene nalaze, „Sigurna ženska kuća” ima privatno obezbeđenje i video-nadzor 24 časa dnevno.
Iako je za svakodnevnu ishranu žena i njihove dece dnevno potrebno najmanje deset kilograma hleba, mesa, voća i povrća, Vesna Stanojević ističe da kuća nema stalnih donatora namirnica i da im Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, Direkcija za robne rezerve i Skupština grada povremeno doniraju životne namirnice, a najveći pojedinačni donatori hrane su „Soko Štark”, „Mocart kladionice” i „Japan tabak internešenel”. Naša sagovornica primećuje da bi doslednim sprovođenjem Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, prodajom samo jednog zaplenjenog džipa mogla da se obezbedi jednogodišnja ishrana štićenica „Sigurne ženske kuće”.
Katarina Đorđević
----------------------------------------------------------
Ministarstvo se ne izjašnjava o finansijskoj podršci
Vesna Stanojević kaže da je pre godinu i po dana upućena inicijativa Ministarstvu za rad i socijalnu politiku da se ženama koje napuštaju „Sigurnu žensku kuću” pruži finansijska podrška – identična onoj koju hranitelji dobijaju za odgajanje mališana. Do danas nije stigao nikakav odgovor iz ovog ministarstva.
-----------------------------------------------------------
Žene u „Sigurnoj”, nasilnici u svojoj kući
A na pitanje da li je donošenje novog porodičnog zakona, po kome je sud dužan da nasilnika iseli iz kuće, donelo neke promene u pravnoj zaštiti žrtava nasilja, Vesna Stanojević kaže da se u praksi najčešće dešava da žene završe u „Sigurnoj”, a nasilnici ostanu u vlastitoj kući. Tek svaka šesta žena podnese zahtev za iseljenje nasilnika, a samo u dva od pedeset pokrenutih slučajeva nasilnik je iseljen iz stana, ističe Vesna Stanojević.
[objavljeno: 18/02/2010]
