Izvor: Politika, 05.Feb.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šest puta više majstora u vekovnom zanatu
Lončarija u Zlakusi, stara tri veka, privukla mlade da od nje žive, ali i umetnike iz sveta koji spajaju stari zanat i umetnost
Zlakusa kod Užica – Nema ukusnijeg jela, znaju to domaćice, od onoga spremanog u zemljanoj posudi na tihoj vatri. A te grnčarske posude – lonci, šerpe, činije, sačevi, pržulje već tri veka se izrađuju u užičkom selu Zlakusi, gde se ovaj zanat s kolena na koleno prenosi. Ni vreme današnje zanimanju ne škodi, naprotiv, mladi su grnčariji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sve posvećeniji. U poslednje dve decenije broj majstora šest puta je ovde porastao.
Kriza je taj zanat u ovom selu vrednih domaćina zahvatila baš u vreme procvata industrije po gradovima, kad je država seljaka više u fabriku nego u njivu gurala. Kome je tada bilo do neizvesne izrade lončarije kad se, na primer, u obližnjoj valjaonici u Sevojnu i na običnim radnim mestima bogovski zarađivalo. S kraja osamdesetih tek pet-šest majstora grnčara pravilo je zemljane lonce u Zlakusi, vekovni zanat našao se pred odumiranjem. Ali krenuše privredi devedesetih godina kola nizbrdo, u sankcijama utanjiše plate. Dođe novi milenijum, a s njim i gašenje mnogih fabričkih radnih mesta, od 5.000 hiljada radnika nekad, Valjaonica bakra spade na svega oko 1.000. Seljaci iz okoline se njivama vratiše, a Zlakušani svojoj lončariji.
No, nije se vekovni zanat u selu grnčara toliko razmahao sve dok ovde nije počelo organizovanje međunarodne kolonije umetničke keramike. Njeno pokretanje sredinom devedesetih osmislila je i ostvarila užička umetnica Sofija Bunardžić, te u Zlakusu počela da dovodi umetnike iz sveta. Oni tokom avgusta u lepotama ovdašnje prirode stvaraju svoja umetnička dela od gline i peku ih na otvorenoj vatri, kako se to radi u starom zanatu od davnina. Stvorena je ovde ta jedinstvena umetnička tehnika, spojeno tradicionalno i moderno. Do sada je, evo, za 19 godina trajanja ove kolonije u njoj učestvovalo 320 umetnika keramičara iz 28 država sa svih kontinenata.
Gledajući strance, živnuli su i ovdašnji majstori, počeo je broj grnčara da se uvećava. Učeći zanat od svojih dedova i očeva mladi Zlakušani su, svesni da u gradovima teško mogu doći do zaposlenja, u grnčariji i u rodnom selu potražili svoju šansu. Vremenom se Zlakusa svuda pročula, sve više zemljanog posuđa poslednjih godina odavde stiže do kupaca na gradskim pijacama, u turističkim centrima, na seoskim vašarima i svetkovinama. Sada se u Zlakusi već tridesetak majstora, uglavnom mlađih, bavi starim zanatom od koga solidno prihoduju.
Tajna je, objašnjavaju ovde, ne samo u umeću izrade, već i u jedinstvenom materijalu. Posude se izrađuju od mešavine posebne vrste gline i kamena kalcita. Glinu kopaju u požeškom selu Vranjani na dubini od dva do osam metara, a zatim je mešaju sa beličastim kamenom izvađenim u selu Rupeljevu iz majdana starog preko dva veka. Posude potom oblikuju ručno na grnčarskom točku, posle čega suše na sobnoj temperaturi, pa zatim u sušari. Peku ih na otvorenoj vatri među drvima, na temperaturi od 800 stepeni. I tako nepromenjeno, evo, već tri veka. Zato su i spomenik loncu-hranitelju na ulazu u selo postavili.
Među mlađim Zlakušanima u ovom poslu su braća Žarko i Darko Tešić, grnčariju su od svog dede Radenka naučili. Kažu ovi momci da su se, uprkos završenoj školi, opredelili za bavljenje starim zanatom. U radionici kod kuće prave posude, a objekat za prodaju napravljenog im je na ulazu u selo. – Potrebno je znanje, upornost, preciznost u izradi, kao i umeće u prodaji. Ali može da se zaradi, kupuju ljudi ono što pravimo – veli Žarko.
A u društvu majstora grnčara ovde je i jedna žena – Danica Šunjevarić, domaćica koja vešto pravi zemljano posuđe i potvrđuje da to nije samo muški posao. Dok u drugim kućama žene samo pomažu muževima u obradi gline, ona ceo postupak samostalno ume da obavi. Nastavlja, kaže, ono ono što je sredinom prošlog veka radila Tadijana Šunjevarić, majka njenog svekra Slavoljuba. Bila je Tadijana prva žena u Zlakusi koja je pravila lonce i druge posude, s tim što je to radila gotovo u tajnosti, da se ne zna. Pričalo se u davno vreme da je grnčarija muški posao, sramota je bilo da ga žena radi. Ali Danica danas ima sreću da su se vremena promenila pa njeno grnčarsko umeće ljudi sasvim normalno prihvataju.
Branko Pejović
objavljeno: 06.02.2015.
