Izvor: Politika, 02.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Senida, Ružica i Mila – jedna sudbina, tri imena
Bebu sa prve linije fronta doneli su Dragana i Zoran Bobar, Mišo Stupar i Mišo Pelemiš. – Susret Senide Bećirović i ratnog reportera Radovana Kovačevića
Senida Bećirović (1991) koja je odrasla u Beogradu kao Mila Janković, prošle godine preko Crvenog krsta uspela je da utvrdi svoj pravi identitet i pronađe oca Muhameda koji je danas gastarbajter u Nemačkoj. Ona je 1992. godine kao beba pronađena na liniji sukoba u istočnoj Bosni i zbrinuta, da bi je nešto kasnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << usvojila porodica Janković iz Beograda. U našoj redakciji juče se srela sa Radovanom Kovačevićem, penzionisanim novinarom „Politike”, koji je prvi napisao tekst o bebi spasenoj iz ratnog pakla.
Toliko godina posle jugoslovenskih ratova, i erupcije svih naših prokletstava, evo stvarno dobre vesti – jedna devojka je konačno saznala svoje prvo ime – Senida. Saznala je i za svoju porodicu, za novinara koji je o tome pisao i pozvao dobre ljude u pomoć. Takav ishod nije samo olakšanje, već ratosiljanje od jedne more, ravnoličnoj sreći. Valjda je to i dokaz da koreni zla ipak nisu beskonačni"
Ratnom izveštaču, a taj posao sam radio,bio je dovoljan samo jedan dolazak u Vlasenicu – u to vreme teško se primećivala lepota urbanog ljudskog staništa – bila je to obogaljena varošica, puna neizvesnosti na svakom koraku. Kanonada teške artiljerije odjekivala je iz nekoliko pravaca, Srbi i Bošnjaci su se i ovde uhvatili za vratove, i svako razuman odlazio je na put, ili izlazio na ulicu, samo ako mora... Ukratko, došljaku ili namerniku nadomak Romanije dovoljan je bio i tren takve atmosfere pa da shvati u šta je upao. Tešku tišinu, osim odjeka sa bojišta, prekidala je samo jedinica vojne policije s pesmom kao u holivudskim filmovima po taktu trčanja: „U borbu ne idem sam i uvek sam nasmijan"”
Novinaru brzo dosade generali i njihovi štabovi, naročito iščekivanje na informaciju; mora da istražuje jer mu se ništa ne nudi na tanjiru. Mora da priča i sa ljudima koji bi radije da zakamene, i sa nametljivcima koji bi da proture neko svoje viđenje, da nametnu laž"Iz te pleve koja se razvejava, pojavio se zračak nade – biće ljudske priče – nešto se nazrelo o detetu, bebici koja je spasena iz požara negde tamo iza desetak brda i rečica gde se uspostavlja front"
Gde je ona? Niko nije znao pouzdano... Srećom, u korpusnom pres centru bilo je nekoliko dobrih ljudi koji su, još u miru, upoznali svaku stopu istočne Bosne. I sami su bili profesionalno orijentisani na to da čuju šta se po Vlasenici zbiva. Tako se uz pomoć novinara Vuka Kovačevića, vrsnog profesionalca, dospeva do gospođe Zdravke Elez i do devojčice koju smo tražili.
Baka objašnjava da joj je povereno da čuva malenu – shvatila je to kao ljudsku obavezu i ona bi je, i da nije rat, ispunjavala kako zna. Stan joj je mali, vrlo skromno namešten; ali kao da je sav obasjan nekom okrepljujućom svetlošću! Ovde se već ne čuju topovi, ili se samo tako čini – dečja nevinost je i od njih glasnija. Devojčica se brzo navikla na nepoznate goste, igrala se oko stola, trčkarala. penjala se baki na krilo, odatle na sto. Baka je grlila: „Život mi je razblažila, sunce žareno!”
Devojčica s loknicama je u jednostavnoj ali vrlo urednoj haljinici; bila je zdrava i rumena – kao da se hrani i neguje u bogatijoj familiji. Privremeno je dobila ime Ružica i,zaista, u tom trenutku se učinilo da joj to ime najbolje pristaje.
–U stvari, niko ne zna ko je, ni čija je – tumačila nam je baka Zdravka.– Tamo, u Memićima, odakle je, izmešani su Srbi i muslimani, a i katolika ima. Vojske su se sudarile zbog nečeg, kuće su planule. Kao i uvek u takvom paklu stari i nejač najviše stradaju" Ipak, neko je u tom haosu u brzini bacio pogled na ovo dete: jedini život pored gomile poginulih. Sažalio se surovi vojnik, pokazao da ima srca. Tako su mi je doneli kao živi zamotuljak, u nekakvim svojim bundama. A zatim su – tako je to valjda moralo – nastavili svojim putem. Čini se da su umirili svoju savest – načinili su dobro delo"
Upamtila je imena tih donosilaca: sestra i brat Dragana i Zoran Bobar, onda Mišo Stupar i Mišo Pelemiš" Svi ih znaju u Vlasenici – ratnici, specijalci, ovim postupkom dokazali su da imaju dušu: „Sama si bako, trebaće ti društvo. U drugim kućama su veće nevolje – pričuvaj ovo stvorenjce dok se stvari ne smire, sevap je. Možda se neko od preživele rodbine javi"”
Onda su vojnici nestali ko zna gde, ko zna kako. Baka Zdravka je čula da su neki od njih čak u Australiji.
Pokušaj šire rekonstrukcije, po rečima bake Zdravke, bio je sledeći: Selo Memići je, sa nekoliko zaselaka, na južnim padinama Majevice, bilo je to decenijama arkadijska pitomina – sve sazdano od trpeljivosti i osmeha, od uzajamnih poziva na kafenisanje, na slave i Ramazan" Tako je bilo sve dok u ljude nije ušlo zlo pa su povadili oružje, kako što se to već radi – po Andriću – u bosanskom karakazanu, i širom Balkana"
Zar je ova devojčica, koja se držala za baku kao jedini trenutni oslonac, bila kriva za ratnu histeriju odraslih? U njenim papirima, koji su sačinjeni u nekom matičnom uredu dali su joj privremenu, najnužniju identifikaciju; zapisano je mesto i godina rođenja 1991, ali bez datuma. Rubrika za ime roditelja ostala je prazna.
Baka Zdravka nam je pričala kako se devojčica u početku grčila u snu i vriskala, braneći se od neke nemani. Baka bi priskakala da odagna zle sile. Posle se Ružica smirila – mladoj duši se samo zaborav nudi kao lek. Posle nekoliko meseci je počela da čavrlja „kao mlinarica”, kako nam je pričala starica.
Dolazile su komšije da pomognu – neka žena donese uštipke, jaja, kogod flašu mleka, ređe igračku; i svi joj kažu – za unuku! Jer gospođa Zdravka je imala neku penzijicu koju je inflacija „digla” do skarednih milionskih visina, i teško se preživljavalo.
– Kamo lepe sreće kad bih mogla da je čuvam dok poodraste. Ali, teško da će biti tako. Ne plašim se smrti, nego da mi Ružica – kad me u snu prekine, ili kad me baci u krevet – ne ostane opet bez ikog svog. Šta bi jadno dete"!
Tako je baka pomišljalašta najbolje da učini za budućnost deteta, dok joj se roditelji ne nađu. Nije htela da je da u dom, već da je neka porodica usvoji.
* * *
U „Politici” je bila objavljena reportaža i broj telefona bake Zdravke, da se jave dobri ljudi. Je li to bilo dovoljno?
Najteže je kad vidiš dramu, razumeš sve o zločinu i žrtvi, a nemaš načina da nešto više učiniš" Isto je mislila i moja koleginica Stana Ristić; i ona je toplo pisala o Ružici – Mili – Senidi, i o ljudima kod kojih je, posle Vlasenice, nastavila da živi u Beogradu. Stavljanje tačke na još jednu od mnogih ratnih sudbina moguće je ako takav čin razumemo kao opomenu i nadu.
Radovan Kovačević
[objavljeno: 03/03/2009]
