Izvor: Politika, 30.Dec.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo se odselilo
Pozivam sve one koji su iz zlatiborskih sela „otišli u svijet” da razmisle, da se vrate sa idejama, da ih učine vidljivim upravo ovde na Zlatiboru. Što nas više bude ovde sa dobrim idejama, to ćemo lakše pripitomiti takozvanu famoznu političku volju, koja je uvek bila i biće najvažnija kapija koju treba otvoriti
Nema više onog zlatiborskog sela u kome sam se ja rodio i rastao, onog sela punog ljudi koji se muče da obrade svoje njive i livade pune kamenja, koji nose >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vodu sa izvora kilometrima dalekih, koji jedva sastavljaju kraj s krajem, koji proklinju život, ali ga žive boreći se za njega a protiv svih tih muka. Nema onog sela u kome se moglo računati na komšiju, na mobu, na pozajmicu. Nema onog sela prepunog dečje igre i graje, kad se morala stolarska radionica pretvarati u školsku učionicu, kada je u selu bilo po desetak učitelja. Nema onog sela koje je živelo od nade da će biti bolje.
Nada se nije ispunila, pa su seljani krenuli da nađu taj bolji život negde na drugom mestu. Uglavnom u gradu i, po mogućnosti, preko veze i poznanstva, na državnim jaslama. Nema više onog dovijanja da se deca po svaku cenu školuju, i saveta da dobro uče, da se ne vraćaju u selo da se muče onako kako se njihovi roditelji muče. To selo se definitivno odselilo u gradove, u svijet“!
Niko se od odbegle dece nije obavezao da će se vratiti, sa idejama kako da bude bolje, podnošljivije, udobnije živeti u selu! Doduše, ne treba grešiti dušu, poneko se vrati, obnovi staru kuću, uredi avliju, a od starih vajata napravi sobice za izdavanje, da bi primamio retke goste, željne čistog, dragocenog zlatiborskog vazduha, da provedu nekoliko dana u siromašnom obliku seoskog turizma! Turisti to koristi, a gazda je negde u Užicu, Požegi, Čajetini. Njemu je sela preko glave, on je iz njega pobegao svojevremeno da se školuje i da se ne vraća tu gde su se njegovi roditelji mučili da ga školuju, i gde su sahranjeni željni razgovora sa svojom decom.
Verovatno je jasno da sve ovo ima autobiografski prizvuk, da pišem o svom slučaju! Otišao sam i zabasao u neke svoje književne ćorsokake, ne razmišljajući mnogo o šansama za povratak! Međutim, ne lezi vraže, kad čovek ostari jave se neki demoni, gnjavitelji duše, neka iskonska sila proradi, povuče čoveka da se vrati tamo gde je „iz majke na zemlju pao“, kako lepo pesnički kaže moj kolega Dragan Kolundžija. Aktivirao se u meni taj atavistički mehanizam, želim da se vratim u selo, želim da osnujem u Ljubišu jedan centar koji bi se bavio decom, našom decom, i decom iz cele Evrope, koja imaju smisla i talenta za pisanje. Takvog centra u Evropi nema, pa zašto ga ne bi bilo u Ljubišu? Ali, želje su velike a snaga mala. Mislim na onu finansijsku snagu, danas presudnu u svakom lepom i korisnom poduhvatu. Ova moja želja, da u selo sa tako malo dece dovedem decu iz celog sveta, liči na megalomaniju. Ali, moj pokojni otac je govorio: Di„jete, ako već nišaniš u nebo, onda gađaj pravo u Boga!” . Ako bih glasno pred njim posumnjao da nešto mogu postići, on bi govorio: Ako misliš da možeš, onda možeš! Ako misliš da ne možeš, onda si u pravu!” Posle tih njegovih reči ja uvek mislim da mogu!
Selo se odselilo, ali uvek treba verovati u povratke. Treba se prilagoditi novom vremenu, za inat novom svetskom poretku. Mačkat se prilagodio, proslavio ga moj školski drug Brka pršutom i drugim suhomesnatim đakonijama. Bio sam nedavno u Švedskoj, pitaju me jesam li uspeo da prokrijumčarim malo pršute iz Mačkata! Znaju da nismo u Evropskoj zajednici, i da moramo da se dovijamo.
Pozivam sve one koji su iz zlatiborskih sela „otišli u svijet“ da razmisle, da se vrate sa idejama, da ih učine vidljivim upravo ovde na Zlatiboru. Što nas više bude ovde sa dobrim idejama, to ćemo lakše pripitomiti takozvanu famoznu političku volju, koja je uvek bila i biće najvažnija kapija koju treba otvoriti. A onda će se, valjda, i Bog smilovati da pomogne u našim podvizima! Valjda i on vidi da je Zlatibor, poput Kopaonika, poslednji palisad, koji ne sme ostati bez naroda, preko koga se ne smeju pustiti mrzitelji Srba i Srbije!
Ljubivoje Ršumović, pesnik
objavljeno: 31.12.2011.
