Izvor: Blic, 08.Jul.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo pusto, škola prazna, samo se groblje popunjava
Prijepolje - U cvetnoj dolini Zetin, na Zlataru, u planinskom selu Praveševa, 69-godišnji Filiman Vitorović sedi ispred nove kuće okružene štalama i drugim seoskim zgradama. Sve to sprema se da pod stare dane napusti.
A negde sedamdesetih prošlog veka, kad se masovno odlazilo trbuhom za kruhom, Filimanu, tada u punoj snazi, pripadne posao kod nekog Jozefa Odermata, farmera iz Švajcarske.
- Nije mi bio potreban prevodilac na seoskom domaćinstvu. Vidim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << štalu, krave, traktor, seno... Sve mi je bilo poznato. Zasučem rukave, znoj lije sa mene isto kao sa Jozefa. Radio sam kao da je to imanje ispod Alpa ovo moje u Praveševi - priča Filiman.
Posle dve godine rada, Filiman se obratio Jozefu Odermatu: "Hvala vam, her Jozef, što ste mi otvorili oči. Isto ovo ja imam tamo u mojoj zemlji i isto ovo mogu da radim za svoju porodicu. Odoh da pokušam da nešto slično stvorim u Praveševi."
Posle desetak godina, her Jozef je sa suprugom posetio Filimana. I oduševio se ljudima, prirodom, jagnjetinom i prasetinom, ali i Filimanovim imanjem.
Filiman je decenijama bio domaćin na kojeg se u ovom delu Zlatara pokazivali kao na primer po radu, slozi u porodici, imanju i imetku, prijateljstvima koja je sklapao sa ljudima sa obe strane planine, u Sjenici i Novoj Varoši, Prijepolju i Ivanjici.
Isporučivao je sir kamionom u Beograd i Novi Sad, svake godine predavao zadruzi nekoliko tona mesa. Na 22 hektara zemlje gajio je i stado ovaca, imao dva para volova, konje, štalu sa pojilicama koja je primala sto tovara sena, a zatim i traktor, priključne mašine...
- Prvi sam u celom kraju gradio sistem za odvođenje osoke, prvi nabavio traktor, kosačicu, motornu testeru, štrikaću i šivaću mašinu, televizor, prvi doveo vodu u kuću, na seoskom groblju prvi sam sagradio grobnicu roditeljima. I nisam imao grku reč ni sa kime.
Takav Filiman danas sklapa polako knjigu koju je punio decenijama u srećnom braku sa vrednom domaćicom Milom, čija je iznenadna smrt pre nekoliko godina ubrzala njegovu odluku da udari teški mandal na vrata rodne kuće. I krene prema sinu, snahi i unucima u Bečej. Da bude bliži njima i drugim Vitorovićima koji su davno otišli prašnjavim putem do voza.
- Pojede me nešto. Iznutra. Kopka me i dan i noć. Opet, tešim se, idem kod svoje dece. Ali, žao mi ovog bogatstva. Od kada sam osamio, jedva deveram. Dan i nekako, pusta noć nikako da iziđe. Da bar imam nekoga u blizini da porazgovaramo. Jok, ovako po nekoliko dana prođe da ne prozborim ni reč. Nema nikoga. Ma ni lisica da naiđe. Selo pusto, škola prazna, odžaci se ne dime, samo se groblje popunjava. I, nema mi druge. Sutra na štalu udaram katanac, a na jesen, mandal na kuću - priča Filiman. Najbolji domaćin na ovoj strani Zlatara sprema se da krene u Bečej, u srce Vojvodine. Da se više ne vrati u Zetin i Praveševu. Osim za zadušnice... ako ga zdravlje posluži.
