Izvor: Politika, 09.Jun.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo negde mora da opstane
Dok ne počne eksploatacija rude, navodno, bogate zlatom i platinom, meštani nekoliko potkopaoničkih sela „oslanjaju” se na svog čoveka u dalekoj Kanadi koji i tamo čuva uspomenu na zavičaj
Kraljevo – „Nikada vas neću zaboraviti“, poručuje sa jedne kamene ploče pokraj česma svete vode u selu Žerađu, pod Željinom i Kopaonikom, koju je o svom trošku obnovio i uredio Milomir Glavčić iz daleke Kanade, iz gradića Nijagara Fals. „Ti si nam život učinio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lepšim, srećnijim i bezbrižnijim, zato ti zahvaljujemo”, „odgovaraju“ Milomiru meštani sa druge ploče pokraj crkve u susednom selu Kovači. I, tu je još spisak od 63 stanovnika, njegovih rođaka koje, kako smo već pisali, po nekoliko puta godišnje svotama od po dve do pet hiljada evra zdušno pomaže.
Nije, međutim, to jedina pomoć ovog bogatog Kanađanina, nekadašnjeg siromaha iz sela Pope koji se, kako se to kaže, u kratkim pantalonama otisnuo u svet. Proteklo je od tada više od pola veka, nikada se u selo nije vratio, ali Pope, Kovače, Žerađe... nije zaboravio.
– Ne računajući tu pomoć svojim brojnim rođacima, uložio je on ovde do sada više od milion evra. Slao je novac za razne akcije koje vode pojedinci i ustanove, čini to neprestano, udelio je tako poslednjih godina oko sto hiljada evra. Eto, baš sam nedavno uručio veliki komplet narodnih nošnji za KUD „Jošanička Banja” koji je on platio u iznosu oko pet hiljada evra – kaže Radoje Glavčić, njegov rođak i, na neki način, njegov „ambasador“ u ovom kraju.
Da se uverimo na samo nekim primerima, vodi nas Radoje najpre u selo Žerađe. Tamo na uređenom „platou“, na jednom seoskom uzvišenju, odakle puca pogled na susedna sela i kuće „okačene“ na planinskim padinama, nalazi se lepa, nova crkva posvećena Svetoj Petki.
– Bili su tu samo temelji – objašnjava nam Radojica Radosavljević, odbornik u opštinskoj skupštini u Raški iz ovog sela, ali uz pomoć „komšije“ Milomira iz Popa uspeli smo da sagradimo novu. Žarka nam je želja da dođe, da tog čoveka vidimo. Eto, skupi se sada ovde, oko crkve, o seoskoj slavi i hiljadu ljudi, ponajviše onih koji su otišli.
Uskoro treba i put da popravljamo, pomoći će on da ga asfaltiramo i sprečimo odlazak ljudi kako ne bismo doživeli sudbinu susednog sela Pokrvenik gde su bile 52 kuće, a prošle zime se ispraznila i poslednja, u tom selu više nema nikoga – kaže Radosavljević.
Nije mnogo bolja situacija ni u Popama. Bez obzira na to što je reč o rodnoj zemlji gde, kako kažu, uspeva voće, povrće, žitarice..., mnogo je parcela u parlogu, a samo se iz desetak kuća vije dim. Odselili su se ljudi u obližnje gradove, a i dole u selo Kovače, bliže asfaltu i drugim komunikacijama.
No, i odatle su se ljudi godinama selili... I, to je tema priče u porti nove crkve posvećene Svetom Iliji u Kovačima, čiju je gradnju i ovde, takođe, finansirao njihov zemljak i rođak Milomir Glavčić.
– Ne, ne možemo se tom čoveku nikada odužiti, ljudi u ovoj krizi, takoreći, žive od penzija i njegove pomoći. Malo nas je u Kovačima i ostalo, bila su tu 1984. godine u 240 kuća 2.842 meštanina sa pravom glasa, a sada je u 55 kuća 390 punoletnih stanovnika. A, čitav kraj je odvajkada bio rudarski i sada je u selu čak 85 rudara penzionera, a samo njih tridesetak još radi u Ibarskim rudnicima – priča nam meštanin Kovača, aktivni rudar Ljubinko Jasnić.
Nažalost, kako su nam još objasnili, Ibarski rudnici odavno ne primaju nove radnike, pa je za pojedine i poljoprivreda „zanimljiva“.
– Svi smo se obradovali što se u selo nedavno vratila Bojana Milić sa suprugom i troje dece. Ona je iz ovog sela a njen suprug nije – objašnjava Goran Janković, šef mesne kancelarije u Kovačima.
Tako doznajemo i šaljivu priču da Glavčićima, koji su u ovom kraju starosedeoci, u pomoć priskaču i zetovi „miradžije“, jer ovdašnji „odžakovići“ uglavnom imaju žensku decu... Govori to i primer naših sagovornika, Radoje ima dve, a Ljubinko tri ćerke. I, otuda su, kažu pomalo u šali, Kovači i selo sa brojnim prezimenima. Pored Glavčića tu su Kneževići, Pekovići, Kostovići, Čingelići, Trifunovići, Vukmirovići, Milovanovići, Bojanići, Novakovići, Pribakovići, Medarevići....
Nisu, naravno, ovde ljudi najsrećniji što se za razne akcije, kao što su već sada planirane popravke puta, moraju obraćati za pomoć, često veću, svom zemljaku Milomiru a ne državi. Voleli bi da mogu sve sami da se kraj brzo oporavi a domaćinstva zaimaju. I, ima nade, tvrde, baš nedavno je završeno istraživanje koje su obavili stručnjaci iz Bugarske za neku evropsku kompaniju. Tražili su, gore iznad sela Pope, gde su Sasi još u srednjem veku rudarili, rudno bogatstvo pa se posle kroz sela pronela i vest da su pronašli ogromne rezerve rude bogate srebrom, a posebno zlatom i platinom... To bi, tvrde, bila poluga za procvat čitavog kraja i opstanak sela.
Međutim, ako toga i ne bude, objašnjavaju u šali, ostaće za istoriju bar ono što je njihov dobrotvor stvorio u Kanadi, Naime, tamo pokraj Nijagare na Milomirovom imanju od 80 hektara sada niče novi gradski kvart, a prilikom prodaje ove zemlje on je gradske oce uslovio da ulice budu nazvane po imenima poznatih Srba, poput Nikole Tesle. Međutim, jedan veliki bulevar se zove Ulica Glavčića, susedni imenom njegove počivše sestre Desanke Glavčić i tako redom, žive, ipak, Pope i preko okeana...
Miroljub Dugalić
[objavljeno: 10/06/2010]
