Izvor: Politika, 01.Okt.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo Vrane ostalo „bela vrana”
Seoski put sav u rupama odavno čeka asfaltiranje. – Nevolje đaka pešaka
Vrane kod Užica – Prošarao asfalt lepa podzlatiborska sela Nikojeviće, Ravni, Skržuti, u njima putevi povaljani i do udaljenih zaselaka. Jedino su obližnje Vrane kraj Rzava ostale „bela vrana“ u tom putarskom pohodu – ovde kroz selo i sada vodi prašnjav makadam, ponegde vrlo uzak i pun rupa.
Prizor neobičan: biserno čisti Rzav lepotom očarava, voćnjaci se savili pod plodovima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << seoska dvorišta i okućnice uređeni, a put propao, u potpunom neskladu s okruženjem.
U Vranama je pedesetak kuća. Nisu to ljudi imućni, ali ima dobrih voćara, stočara, pa i jedan veliki ribnjak pun pastrmke. Od davnina ovuda, pored rečice Prištavice i dalje niz Rzav, vodi banovinski put koji je nekad bio najkraća veza između Sirogojna i Požege. Na nevolju, slika tog putnog pravca kroz ovo selo nije se mnogo izmenila od doba banovina. Asfalt je, istina, ovamo krenuo iz pravca Ravni, ali su tri kilometra puta kroz Vrane još uvek neasfaltirana.
Bilo je, vele meštani, priča i namera da se ovaj put uredi, da Vrane ne budu „slepo crevo“ celog kraja. I dok su drugi zaseoci dobijali asfalt, njih udaljene je stalno stizala nevolja zvana besparica. Pisali su iz mesne zajednice Skržuti gradskoj upravi Užice, tražili asfalt u Vranama, ali slaba vajda. Pre tri godine, pred izbore, tadašnja užička vlast DSS-a samo je sručila gomile rizle kraj mesta gde asfalt od Ravni ka Vranama prestaje i počinje makadam. Kasnije je sadašnja lokalna vlast tu ipak stavila oko 400 metara asfalta, ali je veći deo posla na ovom pravcu ostao nezavršen.
Zato se još uvek iz Vrana do najbližeg autobusa pešači po pet-šest kilometara, zato nema redovnog prevoza za đake koji odavde idu u školu u Ravni. Tri sestre Pavlović svakog radnog dana zajedno idu peške šest kilometara do škole i nazad, kroz šumom opasane predele, i kad sneg zaveje. A divlje životinje iz prikrajka vrebaju: u selu se ovih dana čuje priča da nekakva zver (šakal ili ko zna šta drugo) tamani stočarima ovce. Najstarija od sestara, Danijela, učenica šestog razreda, kaže da bi sve bilo bolje kad bi put asfaltirali. Lakše bi se pešačilo, da blato i bare ne gaze, a valjda bi se i redovan prevoz za đake do škole u Ravnima organizovao.
Isto misli i stari meštanin Vrana Aleksije Stevanović, koji se nada da će valjda jednom, a sada mu je 71. godina, dočekati da prošeta asfaltom kroz selo, da ga prašina više na guši.
– Kad bi nam put asfaltirali, odmah bi se ovde razvio seoski turizam. Svako ko vidi ovu našu lepotu kaže da je pravo mesto za odmor, letos su nam i neki Česi dolazili. A možda bi se onda i neko setio da napravi hladnjaču za zamrzavanje voća, dobri smo mi voćari – veli Aleksije zvani Leko.
Na uređenje puta kroz Vrane apeluje i Užičanin Miodrag Stevanović, jedan od članova ove brojne familije koja se svake pete godine okuplja tu u postojbini. Dođe tada oko 300 Stevanovića iz zemlje i sveta u ovo selo, jedva se autima probiju dotrajalim putem do porodične kuće.
– Radujemo se tom susretu, ali nas je ponekad i sramota što ih neuređen seoski put opet dočekuje, što se nadležni još nisu setili da ga asfaltiraju – kaže Miodrag.
Branko Pejović
objavljeno: 02.10.2011
