Izvor: Politika, 02.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seksi film u vozu za Bar
Na jednoj nozi u prepunim, zadimljenim vagonima putovali su ljudi uz pesmu i ljutnju, za vaskršnje praznike, ka jugu
– Brzi voz za Bar postavljen je na koloseku šest, polazi u 22 sata i 10 minuta. Putnicima i voznom osoblju želimo srećan put – čula se spikerka preko razglasa u sredu, 23. aprila 2008, uoči vaskršnjih praznika. Na šalteru za prodaju karata na Železničkoj stanici nije bilo gužve. Ali, ni rezervacija za sedište nije bilo, kao ni slobodnih kušet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili spavaćih kola. Ljubazna žena reče da karata za stajanje ima koliko hoću!
Ući u taj voz desetak minuta pre polaska bio je podvig. Ništa neuobičajeno, rekli bi stariji prepričavajući iste slike iz prvih posleratnih godina sredine prošlog veka. Mlađi to porede s pakistansko-indijskim vozovima. Ljudi sede ili stoje tik uz vrata pa neće ni da ih otvore. Kažu, nema mesta za iglu.
Ipak, vukljajući nekakvu torbetinu, ušao sam, posle preklinjanja da idem na sahranu, u vagon. Prvi kupe sa leve strane obasjan. Sedi sredovečni, podeblji, ćelavi čovek. Sam. Noge opružio preko susednog sedišta. Na sredini onaj vojnički sanduk s pivom i sokovima, ne veći. Iznad svih šest sedišta mesta za prtljag – bez kufera i torbi. Na vratima, švrakopisom ispisano i podvučeno: biffe. Ljubazna molba domaćinu da bar torbe odložimo odbijena je bezdušno sa tri reči: „Ne zanima me”.
I tako cele noći. Bez zavese i srama, pod žarkom sijalicom, uživalo je biće zaduženo za bife.
U sledećem kupeu, stojim ispred vrata u kome sedi šestoro mladih. Studentska ekipa. Ugasiše svetlo, namestiše laptop i poče bioskop. Na programu seksi ili porno film, svejedno. Nastade žamor u nikotinski zadimljenom hodniku. Vrata kupea se povijaju. Osećam laktove u rebrima.
– Ljudi, šta vam je – vičem! Ne obazire se niko. Ćute. Udubili se i gledaju. Moja nevolja s kičmom je ista koliko i njihova, što bi meni bilo lakše.
– To je, kume, da ti bolje prođe vreme – smejulji se i šapatom teši me tamnoputa žena pored.
Levo od mene, na nekoliko koraka, koliko pogled dopire, devojka plave kose raspravlja se s momkom. U mukloj tišini krcatog barskog voza ćaskaju na – engleskom. Zaneli se i diskutuju nešto. Potrajalo bi to kad, odjednom, prolomi se hodnikom: „Zeno, oćemo li jednu na srpskom”. „Oćemo, neg’ šta ćemo”, ču se gromki odgovor. I poče – pesma. „Pogledaj de, mala moja, mala moja, mala moja, sa prozora je li zora"” Prihvatiše pesmu još neki. Kao u vojsci, posle povratka s vežbe ili logorovanja, od muke, stostruke. Nađe se tu i flaša rakije. Da kruži, pa ko dohvati.
Završi se film, putnici popadaše po podu. Kako je ko i koliko mogao. Prepliću se noge, ne zna se čija je koja. Nije važno, i tako je lakše nego stajanje na jednoj nozi. Prolazak do nužnika apsolutno nemoguć. Čak ni kondukterima sviklim na ovakve krkljance. Okomio se narod na njih. Pita ih svašta, poneko i opsuje. Oni ćute, kao zaliveni. Osvajaju teritoriju, santimetar po santimetar. Karte lete preko glava, baterijska lampa je od slabe pomoći.
Od Priboja, posle šest sati pakla, nastaje izvesno olakšanje. Vagon je napustilo 14 putnika, neka porodica u crnini. I tu počinje dijalog s domaćinom bifea.
– Pošto ti je kafa, debeljko? – provocira omladinac naspavanog šefa bifea.
– Za tebe 80 dinara – odgovara on.
– A od čega je praviš, života ti? – nastavlja mladić.
Umesto njega čuje se glas iz publike: „Od dijamanata, naravno”.
Uporni momak nastavlja: – Pošto je pivo?
– Samo 120 dinara – usledio je odgovor.
– Auuuh – sleže se uzdah, uz dodatak: – Pa ti kao da si u Knez-Mihailovoj ili na Menhetnu. Trebalo je tebe noćas kroz prozor. Ali nisi ti kriv. Propala država ovde se najbolje vidi. Sve nam je tako" – sledila je duboka političko-ekonomska analiza naše stvarnosti.
Počeše i mobilni telefoni da zvrče. Na makedonskom, devojka objašnjava sagovorniku: „Još ne stigofme, deka ke bijde”"
Na granici kod Prijepolja, polučasovno čekanje pregleda ličnih karata. Kratka vožnja do Bijelog Polja pa opet polučasovni pregled istih dokumenata. Reklo bi se reda radi.
U Podgoricu stižemo kasneći dva i po sata.
– Dobro došao, u redu je – rekoše mi rođaci – desi se kašnjenje i do 12 časova. I nikom ništa.
Povratak istog dana, u četvrtak 24. aprila. Voz iz Podgorice kreće u 21 sat i 10 minuta. Na peronu, oko 21 čas, more ljudi.
– Šta se sada događa? – pitam upućene. Ako su studenti otišli iz Beograda, ko sada hrli ka njemu?
– Gastarbajteri – stiže odgovor.
– Kakvi gastarbajteri, koji su pa sad ti ljudi?
– Ti ne znaš. U Budvi, Bečićima i Podgorici radi hiljade i hiljade duša. Najviše iz Makedonije, Srbije i Bosne. Nego, hajdemo unutra, objasniću ti – kaže sagovornik.
– Kako? – pitam.
– Kako znaš i umeš. Ako uspeš – odgovara on.
Ugurali smo se, na jedvite jade. Čak stigli da sednemo i razmenimo misli. U tišini za razliku od hodnika gde, opet, ni za iglu nije bilo mesta. Ukratko. Saznajem da je cena rada građevinskog radnika u bivšoj jugoslovenskoj republici 1,80 evra po satu. Zida se mnogo, na svakom koraku. Crnotravaca nema za lek. Ali, tu je, tvrde, desetak hiljada Makedonaca. I onih iz Valjeva, Loznice, gradića oko Drine. Moji sagovornici su zidari, majstori iz Resnika i Zrenjanina, došavši iz Slavonije, veseli Šumadinac iz Topole. U jednom su bili saglasni: ne daj bože da neki zemljotres opali po ovim prostorima, toliko je nekvalitetna gradnja, mnogo toga bi se pretvorilo u prah i pepeo. Ali, kažu, oni ispunjavaju želje poslodavaca. A oni, opet, gledaju svoj interes. Da uštede na svemu, pa i na materijalu.
Rekao sam saputnicima laku noć i pre sna, setio se luksuznog voza „Avala” iz „Železnica Srbije” gde putnici do sedišta stižu gazeći crveni tepih, stjuardese donose kafu i osveženje. Bez gužve i drame. Znači, može i tako.
Ali, taj voz putuje za Evropu, a ne na jug.
---------------------------------------------------------------
Objašnjenje iz „Železnica Srbije”
Ljiljana Rajković, pomoćnik direktora za komercijalne poslove u „Železnicama Srbije”, veli da je gužva 23. aprila bila neplanirana. Kaže da su srpske železnice uvele vanredni voz u četvrtak 24. aprila ka Podgorici i da su sve karte prodate. To što u Crnoj Gori nije bilo vanrednog voza ka Beogradu istog datuma stvar je njihove železnice. Po svemu sudeći ni oni nisu planirali gužve dan-dva uoči Vaskrsa. A narod neka se vozi ako hoće. Niko ga ne tera.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 03/05/2008.]
