Izvor: Politika, 04.Jan.2015, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanje na zlatno doba farmerki iz Trsta
Gostujuća izložba u novosadskoj galeriji o vremenu kada su građani bivše SFRJ u italijanskom gradu kupovali 65.000 pari farmerki sedmično
Kloparao je u dosadnom ritmu ekspresni voz na relaciji Beograd–Venecija, a premeštanje s noge na nogu u prepunom hodniku drugog razreda bilo je sve drugo osim užitka. Na glavni kolodvor u Zagrebu voz je stigao oko ponoći, pred zoru je prošao Ljubljanu, a u Sežani je bio oko sedam ujutro. Pruga je zatim nastavljala kroz Italiju, prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vili Opićini i Trstu, krajnjem odredištu hiljada Jugoslovena te davne 1978. godine.
Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih prošlog veka ostaće zapamćen kao zlatno trgovačko doba ovog prelepog italijanskog grada, kome je ovovremenski urbanistički pečat dala Habzburška monarhija – nesrećni Maksimilijan je odavde, iz dvorca Miramare, 1864. isplovio po meksičku krunu, da bi mu je svega tri godine kasnije skinuli hici Huarezovih revolucionara.
Upravo pored čuvenog dvorca savija pruga, spuštajući se na severni Jadran. Na glavnoj železničkoj stanici Trieste ćentrale vagoni se prazne brzinom svetlosti: siva reka do tada umornih, neispavanih ljudi najednom je promenila boju, proključala i pohrlila da razmeni dinare i marke u lire, kako bi što pre započela „osvajački” pohod na buvlju pijacu Ponte roso i ostale dućane.
Statistika kaže da su klijenti iz tadašnje velike, socijalističke Jugoslavije kupovali 1977. i 1978. godine kod tršćanskih džinsinara (čak se formirao poseban izraz „jeansinari” za ovu vrstu trgovaca) između 60.000 i 65.000 farmerica sedmično! Ili, više od tri miliona farmerica godišnje!
Na tršćansku džins-groznicu, ali i pomamu za kafom i još nekim u SFRJ deficitarnim artiklima – kada je tadašnja savezna vlada strogo ograničila uvoz najvećeg broja proizvoda široke potrošnje – ovih dana je podsetila izložba „Ponte roso / Sećanja” Udruženja u kulturi „Ćizerouno” iz Trsta, u saradnji sa Centrom za nematerijalnu kulturu Istre i Etnografskim muzejom Istre i Galerijom „Makina” u Puli, koja se u novosadskoj Galeriji „Rajko Mamuzić” može videti do 15. januara ove godine.
Izložba fotografija, video-prezentacija, dokumenata i različitog drugog materijala iz tog vremena, prikupljenih iz arhiva i privatnih kolekcija, čiji su autori Vendi d’Erkule, Masimilijano Šioci i Nuša Auzer, bila je u oktobru 2014. postavljena u Puli, a godinu ranije u Trstu.
Nije se u Trst dolazilo jedino železnicom. Granični drumski prelaz Fernetiči bivao je praznicima i vikendom zakrčen automobilima i autobusima koji su vozili organizovane „turističke ture” iz čitave SFRJ. Isto tako i prelaz Škofije, južno prema Kopru. Do Kopera na slovenačkom jeziku, ili Kapodistrije na italijanskom, iz Beograda se takođe moglo stići vozom, a karta je bila dosta jevtinija. Nije uključivala međunarodnu tarifu, zbog koje su se putnici uglavnom švercovali posle Sežane. Iz Kopra je autobus preko granice išao na svaki sat.
Jeste Ponte roso, taj trg na obodu Kanala Grande, kojeg preseca Vija Roma, bio epicentar svekolike trgovine. Desno od mosta, na štandovima na platou ispred Nacionalne banke rada (BNL), prodavane su farmerice manje zvučnih marki, vijetnamke, šetland-džemperi, duksevi, majice, kišobrani na sklapanje... Na komad, desetine komada, čak i u paketima, na kilo. Cena je bila bar trostruko niža od one koja se mogla dobiti preprodajom u zemlji. Levo od mosta bile su tezge s voćem, povrćem, tek ulovljenom ribom...
Kvalitetniji džins robnih marki „levis”, „li”, „vrangler”, pa i „super rifle” (koji je pratila pošalica „noge kao kifle”) kupovao se u prodavnicama u Vija Roma, gde se na broju 18 nalazio čuveni „Đovani”, kao i okolnim ulicama Macini, Makijaveli, Valdirivo... Ovaj „Đovani” pisao se sa jednim latiničnim „n” i prevodio se kao mlad / mladi, za razliku od naziva prodavnice u Vija Karlo Gega, koji je imao dva „n” i označavao ime vlasnika.
Nedaleko od Ponte rosa uzdiže se srpska Crkva Svetog Spiridona Čudotvorca, monumentalno zdanje izgrađeno 1869. na temeljima stare crkve iz 1751. godine. Preko puta, iskosa, nalazi se Trg Svetog Antonija, takođe Čudotvorca, s istoimenom katoličkom crkvom. Pored crkve je velelepna četvorospratna kuća Frančeska Lazarića iz 1795. godine, u kojoj je 1816. bila otvorena prva pošta u gradu, a 1873. instalirana prva telegrafska služba. Vek kasnije ova kuća se prepoznavala po prodavnici „Darvil”.
Nema Jugoslovena koji je dolazio u Trst da mu u ruke nije dopala „kartolina” sa fotografijom i adresom „kaze Lazarića” na naslovnoj i trojezičnom reklamnom porukom (srpskohrvatski, italijanski i nemački, baš tim redom) na unutrašnjoj strani, kojom se kupci pozivaju da na prvom spratu posete radnju ove švajcarske firme i uvere se u „ogroman izbor satova i zajamčenog četrnaestokaratnog i osamnaestokaratnog nakita i dvadesetdvokaratnog zlata za zube”. Oglas slične sadržine kontinuirano je izlazio i u više jugoslovenskih listova.
Teško je poverovati da su šoping-turisti uspevali da odole ovom dodatnom iskušenju, ako ni zbog čega drugog – onda zbog besplatnog osveženja, „koka-kole” i „mirinde”, koje su im u tršćanskom „Darvilu” nudile zanosne hostese.
Generacije Jugoslovena u Trstu su kupovale i odela za svečane prilike, venčanice, kožne jakne, cipele, tehničku robu i auto-delove, igračke za decu... Poslednje lire, ne računajući novac koji se čuvao za carinu, trošile su se na buvljaku u parku na Trgu Liberta, gde je bila najveća ponuda „bamboli”. Velike lutke koje su treptale očima bile su hit širom SFRJ, a zbog kabastog pakovanja ostavljane su za sam kraj šopinga.
A završetak je bio izuzetno važan, možda važniji od početka. Trebalo se pripremiti za carinsku kontrolu koja je blakonaklono gledala tek na dvoje farmerica (jedne na sebi, druge u torbi), kilogram kafe i desetak metara zavesa. Na tršćanskoj rivi Tre novembre ljudi su bez pardona oblačili po troje-četvoro, pa i više farmerica rastućih brojeva, presovali selotejpom džempere i majice da ih što više stane u torbe, skrivali kafu po nedostupnim mestima automobila.
Oni vičniji švercu odlazili su susednog do Monfalkonea i tamo hvatali večernji voz za Beograd. Usput su odvrtali ploče sa plafona vagona i skrivali kupljenu robu. Oni još vičniji imali su posebne kanale...
----------------------------------
Kafa sa Trga Goldoni
Kada su savezne vlasti, na čelu sa predsednicom SIV-a Milkom Planinc, donele „dugoročni program ekonomske stabilizacije” nestašicu kafe građani su rešavali švercom zrna kupovanog u prodavnici „Kremkafe” na Trgu Goldoni, koja se i danas nalazi na istom mestu, odmah uz zgradu generalnog konzulata Hrvatske. Kafa je bila u zeleno-crvenim pakovanjima od po kilogram, a često se do železničke stanice nosila u džakovima, na leđima.
Švercovalo se na razne načine, među kojima je bilo i slanje poštom takozvanih malih paketa, koji nisu podlegali carinjenju. Pošiljka je, međutim, morala da bude lakša od kilogram, pa je pre predaje pošti svako pakovanje kafe otvarano i odasipano.
----------------------------------
„Čivija” za depozit
Milka Planinc uvela je i plaćanje progresivno rastućeg depozita za svaki prelazak preko granice. Šabačka ekipa ovo je „rešila” tako što je na poštanskom šalteru penkalom popunjavala uplatu malog iznosa na neki običan račun, a potom brisačem uklanjala mastilo. Ostajao je blanko dokument sa pečatom na koji je hemijskom olovkom upisivan iznos depozita.
„Čivija” se mogla „provaliti” jedino da je carinik obratio pažnju na razliku u visini poštarine, ali je ona često bila nečitka, a uplatnica je posle uvida ostajala kod vlasnika kako bi mogao podići „depozit”.
Miroljub Mijušković
objavljeno: 05.01.2015.
