Izvor: Danas, 02.Dec.2015, 13:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Scena je prostor rituala gde se grupno lečimo

Na Veliku scenu Narodnog pozorišta večeras će stupiti dve kraljice - neprikosnovena Marija Stjuart i suverena Elizabeta I. Sena Đorović i Nada Šargin igraće škotsku i englesku vladarku, koje kao na šahovskoj tabli odmeravaju svoje snage u komadu Fridriha Šilera "Marija Stjuart", koji režira Miloš Lolić.

Da li je "Marija Stjuart" samo politički triler, ko je danas škotska kraljica a ko engleska vladarka, i koliko je istorija i književnost bila pravedna prema njima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u razgovoru za Danas govori reditelj Miloš Lolić.

*Šta znači u ovom trenutku postavljati na scenu nacionalnog teatra komad "Marija Stjuart" koji u sebi ima matricu političkog trilera?

- Taj tekst je obimna i kompleksna petočinka koja se bavi realnim istorijskim konfliktom na sebi specifičan filozofski način. Pokušava od faktografske građe da sagradi jednu fantaziju o moći i nemoći, kako bi se iz istorijskog materijala krenulo u predele poetske istine. U tom mnoštvu tema kojima se Šiler bavi politika jeste u osnovi, ali ostale teme koje se otvaraju među likovima nisu ništa manje bitne, naprotiv. U procesu nam je bilo važno da sve te teme obuhvatimo, a mnoge od njih, kao na primer tema muško-ženskih odnosa, vodile su nazad na teren politike. Ali kada se bavite nasleđem kakvo predstavlja Šiler, onda se ne bavite samo društvenim angažmanom, nego pre svega literaturom.

*Zahvaljujući Šilerovoj romantičarskoj perspektivi jedna kontroverzna istorijska ličnost postala je tragična heroina. Ko je Marija Stjuart u vašoj predstavi?

- S obzirom da nije lako dati definitivan odgovor ni povodom istorijske a ni povodom Šilerove Marije, otud ni Marija iz naše predstave ne može biti jednostavno objašnjena. Ali nije ni toliko komplikovano, ona je pre svega žena, nekakva centrifugalna sila sposobna da preokrene svet. Nemam potrebu da pravim konkretnije paralele sa aktuelnim temama i ličnostima iz naše svakodnevice, malo je i neumesno spram istorije. A i ne volim da na sceni tako jasno i direktno odmah vidim ko je ko. Ja se pozorištem, između ostalog, bavim i da bih se pitao, da bi se došlo do pravog pitanja. I ne težim tome da odgovor na pitanje bude zauvek fiksiran. Svako od nas može brzo i lako da odredi ko je danas i ovde Marija Stjuart a ko Elizabeta, ali želim da se bavim pozorištem koje će gledaocu postaviti pitanje ko su te dve žene pre nego da umesto njega odgovori.

*Elizabeta je neko ko se bori za slobodu po svaku cenu. Ona se odriče braka da bi bila slobodna u svojoj vladavini. Koliko su Šiler, kao pesnik slobode, ali i istorija i literatura, bili pravedni prema njenoj težnji za slobodom?

- Ovo jeste između ostalog sve oko slobode, i Elizabeta i Marija traže načine da se izbore za svoju slobodu. Ipak obe shvataju, kao što i mi neretko shvatimo, da u borbi za slobodu nečega bitnog morate da se odreknete, a da ste možda odricanjem od nečeg tako bitnog već jednim delom sebi ugrozili slobodu. Sloboda, šta je uopšte to, osim kad je utopijska instanca, gde u pokušaju da je dosegnete ostajete zgrčeni, stisnuti, porobljeni. Blaženstvo slobode zahteva napornu i mukotrpnu ničim osiguranu bitku. Za mene je pozorište ultimativni prostor slobode, i to nije nikakva olakšavajuća okolnost za one koji se pozorištem bave, baš naprotiv, to postaje obaveza i dužnost, da u pozorištu dokažete sopstvenu ali i širu društvenu slobodu.

*Iako se u stvarnosti nikada nije dogodila, važna scena Šilerovog komada je susret dve kraljice - dva ženska principa, dve religije, dva politička konteksta...

- Čini se da je ona ključni razlog za Šilera da napiše ovu dramu, ta fantazija o nemogućem susretu. I naravno da se odigrava u šumi, gde istorija dramske književnosti najviše i voli da smesti scene koje prizivaju onostrano. Pitanje prirode je ništa manje važno za celu priču, i za teme koje smo spomenuli u ovom razgovoru.

*Za Šilera pozorište je bilo mesto gde moćni ljudi mogu da čuju ono što retko ili nikada ne čuju - istinu. Šta je za vas scena?

- Ništa od toga ne želim da sebi definišem. Dopuštam da me različiti tekstovi i autori vode u svoje različite predele, da od mene traže različite pristupe, da me stalno dovode u situaciju da se pitam isto ovo što me pitate: šta je scena? Scena je prostor rituala koji postavlja pitanja o čoveku, scena je tamo gde se okupljamo da učestvujemo, da se grupno lečimo, da pozivamo na osvešćivanje, da sećanjem upozorimo na nadolazeće, scena je prostor koji daje šansu svetu da krene u promenu nabolje. A s obzirom da je prostor slobode, onda i ne mora da bude ništa od ovoga što sam naveo.

U glavnim ulogama Sena Đorović i Nada Šargin

U predstavi "Marije Stjuart" dve kraljice - Mariju Stjuart i Elizabetu I tumače Sena Đorović i Nada Šargin. Pored njih u komadu Fridriha Šilera igraju i: Gojko Baletić, Miloš Đurović, Branko Vidaković, Ivan Bosiljčić, Nebojša Kundačina i Zoran Ćosić. Dramaturg je Slobodan Obradović, scenografkinja Jasmina Holbus, kostimografkinja Marija Marković, a kompozitorka Nevena Glušica.

Nastavak na Danas...

Kurir: PREMIJERA: Trijumfalna smrt Marije Stjuart