Izvor: Politika, 16.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savest sa rokom trajanja
Kod nas svako sve doživljava po principu "ne mogu da budem gore, ako onaj drugi nije dole", kaže poznati pisac
Goran Petrović je jedan od najpopularnijih, najviše nagrađenih i najcenjenijih srpskih književnika, a njegovi romani prevođeni su na francuski, engleski, ruski, španski, nemački, poljski, italijanski, grčki, bugarski, slovenački, makedonski i ukrajinski jezik. Nedavno su beogradska "Narodna knjiga" i "Politika", u ediciji "Premijera", objavile novu zbirku priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Gorana Petrovića, pod nazivom "Razlike".
Petrović je dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine, "Vitalove" i nagrade "Meša Selimović", Račanske povelje, nagrade "Borisav Stanković" i drugih. Podjednak je miljenik kritike i čitalaca. U njegovom pripovedanju ukrštaju se istorija i fantastika, a osobenost proze Gorana Petrovića je "čista lepota književne reči". Do sada je objavio knjigu kratke proze "Saveti za lakši život" (1989), roman "Atlas opisan nebom" (1993), zbirku pripovedaka "Ostrvo i okolne priče" (1996), roman "Opsada crkve Svetog Spasa" (1997), roman "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'" (2000), zbirku pripovedaka "Bližnji" (2002), knjigu izabrane kratke proze "Sve što znam o vremenu" (2003) i dramski tekst "Skela" (2004).
Vaša nova zbirka priča "Razlike" više je okrenuta realnosti i duhu vremena od prethodnih. Zbog čega ste se odlučili za takvu promenu?
– Nisam baš siguran da je reč o promeni. Ili barem ne o velikoj promeni. Dok u romanima mnoštvo realija sakupljam u književno sočivo koje rezultira fantastičkom fokusnom tačkom, onom tačkom povišene temperature osećanja, u zbirkama pripovedaka proces je obrnut, izmaštana fokusna tačka se širi u mnoštvo realija. Dakle, naprosto sam samo obrnuo "književni okular".
Ova knjiga na početku sadrži i autobiografski deo. Da li sugerišete da se ostatak čita i kao biografija svakoga od nas?
– Postoji jedna svetski popularna serija, veoma bogato ilustrovanih publikacija za decu, koja nosi naziv "Pronađi Valda" (inače štampanih u više od dvadeset zemalja sveta, u tiražu koji premašuje pet miliona primeraka). Suština koncepcije ovih knjiga je da na crtežima, s mnoštvom detalja, pronađete dečaka po kojem je čitava edicija i dobila ime. Tako je potrebno uočiti Valda u kamenom dobu, među piramidama, u srednjem veku... Slikovnice imaju i tekstualni deo, primeren deci predškolskog uzrasta, čija je svrha zapravo učenje engleskog jezika kroz igru. Uslovno rečeno, mogla bi se pronaći jedna sličnost između ovih knjiga i zbirke "Razlike". Pokušao sam da napišem pet veoma "zasićenih" pripovedaka koje vrve likovima i detaljima, te da sugerišem čitaocu da u tom mnoštvu pronađe ono najosnovnije: ljubav, uviđavnost, blagost, ravnotežu... na kraju krajeva i sebe. (Pokušao sam, takođe, i da piscu ne dam povlašćeni položaj, pa tako i on u jednoj od pripovedaka prebira po svojim sećanjima.) A sve želeći da kažem kako je neophodno tragati i van ove ili bilo koje druge knjige, da ne bismo u zbrci od naše svakodnevice odustali od onog osnovnog, pa čak i po cenu da to traganje neko drugi proglasi detinjarijom.
"U jeziku je izbavljenje", kaže junak "Skele". U kom jeziku – srpskom ili srpskohrvatskom? Šta mislite o obnovljenim starim polemikama o jeziku?
– U jeziku kao logosu. U reči Božijoj, odnosno u osnovnim ljudskim principima. Za one koju se gnušaju svega što ima teološki prizvuk – u jeziku kao razumu, mišljenju, rasuđivanju. Što se tiče konkretnijeg jezika, srpski sam pisac koji piše na srpskom jeziku, onako kako najbolje zna i ume, ograničen sopstvenim mogućnostima. I imao sam određena iskustva sa inostranim čitaocima, pa nikada nisam primetio da to bilo kome samo po sebi smeta, da prema tome ima neki naročito sumnjičavi odnos, kao što se zbog te jednostavne odrednice ovde neko namah, brže-bolje, nađe povređenim. Ostalo je lingvistika.
Gotovo da se čitav kulturni i politički život dešava u Beogradu. Pošto živite u manjem gradu, da li se osećate uskraćeno i da li je uopšte moguća decentralizacija o kojoj se iznova, i uporno, govori?
– Decentralizacije nema. A o decentraliziciji se uvek mnogo govorilo, ali se nikada ništa suštinski nije učinilo, iako sada gotovo svaki grad u Srbiji ima nekolicinu istaknutih pisaca ili slikara, tu i tamo se prave valjani časopisi, zanimljive izložbe, skupovi... Decentralizicija nikada nije uspela i zbog negativne selekcije, uglavnom partijskih "kadrova" iz unutrašnjosti, koji su se retko okretali za sredinom iz koje su potekli (pa valjda su imali makar jednog dobrog nastavnika ili profesora književnosti, filozofije, likovnog ili fizičkog vaspitanja, zahvaljujući kojem se u njima razvila ljubav prema nečemu, bilo čemu što su naučili). Napredovati, napredovati i ne okretati se, kao da su zadojeni tim geslom. A vrhunac je mesečni skup zemljaka u prestonici, svakako i proslava mature u rodnom gradu, gde se treba prikazati kao uspešan. Zapravo, ima veoma malo onih koji Srbiju doživljavaju kao celinu. Moje novine, moja terasa, moja muzika, moje mesto za parkiranje, moja ulica, moji politički istomišljenici, moj deo grada... Eventualno zborno mesto može biti Kopaonik ili Vrnjačka Banja.
Generalno govoreći, kao i u svim ostalim situacijama, mi se zapravo mrzimo, u boljem slučaju podnosimo, zavideći jedni drugima na najbesmislenijim stvarima. Evo sitne radosti za neke, što je opet dodatak našoj međusobnoj mržnji. Sasvim lično, putujem u prestonicu i više od trideset puta godišnje. Umoran sam od tih putovanja. I razmišljam da sve to pojednostavim.
Da li se slažete da danas postoji nazadni i napredni kulturološki i ideološki koncept i zašto je uobičajeno da se za nacionalno vezuje nazadno, a napredno za odricanje od nacionalnog?
– Postoji front, ne koncept. Znate, imao sam poznanika koji je promenio nekoliko stranaka. I neka je. Ne zameram mu. Delujući u svakoj od njih, meni je delovao veoma iskreno. Ali, problem je u tome što me je stalno, kada me sretne, uvek sa toliko žara ubeđivao u svoje trenutno političko mišljenje da sam ja imao utisak kao da će mi svakog časa iskopati oko. Hajde da je to bilo jedanput. Imam dva oka. Ostaće mi jedno. Ali, taj je promenio toliko stranaka, čas je bio ovo, čas ono, a sam ja počeo da žmurim kada ga sretnem. Da bih posle mogao da gledam. Pa, koliko vidim da vidim, ali makar sopstvenim očima mogu da posmatram...
Zašto se kod nas tradicija i modernost stalno isključuju?
– Zato što smo mi i inače isključivi. Pogledajte našu istoriju. To je istorija klackanja, kod nas svako sve doživljava po principu "ne mogu da budem gore, ako onaj drugi nije dole". Uz neprestano zapomaganje, onima dole je krivo, pa u pomoć zovu mamu, oni gore su uplašeni od visine, pa stalno zovu tatu.
Kako komentarišete činjenicu da ste i Vi nedavno, u kulturno-propagandnom kompletu "Beton", čiji je prvi broj izašao u listu "Danas", svrstani u model nazadnog i nacionalnog?
– Koliko znam, a i konsultovao sam drugara koji prekovremeno radi na građevinama, za dobar beton je veoma važna prava količina vode. Dodaš li mnogo dobiješ kaljugu, sve se otužno razliva, a ako samo pljuneš, pa makar da mesecima i godinama pljuješ u mešalicu, ne dobiješ baš ništa, sastojci ne mogu da se umešaju. Ipak, red je, čestitam na početku izvođenja radova! Koliko vidim radiće se temeljno i naširoko, onako kako su politički komesari u SSSR-u, u doba "armiranog" komunizma, tražili od "trudbenika" da saliju i više betona nego što je potrebno. Da se vidi da i mi možemo! Pa šta košta neka košta! Jer, nikada se ne zna, danas betonirano dvorište sutra može da posluži i kao strateški važan kosmodrom. Zapravo, već vidim lansiranje prvih raketa. Jedino se dvoumim, ne znam da li je reč o zadivljujućoj individualnoj gradnji ili je reč o običnoj koncesiji. I, kada sve bude gotovo, da li je i to nazadno, doneti nešto na naselje? Košulju, peškir ili barem maramicu?
Početak razgovora posvetili smo "Razlikama". Kako da sa nekadašnjim sunarodnicima iz okolnih bivših jugoslovenskih republika, među kojima je sada i Crna Gora, prevaziđemo različitosti?
– Nadam se da je doba propagande prošlo. Mada, to samo tek onako kažem. Biće da nije sasvim tako. S druge strane, sasvim je sigurno da dolazi doba surove ekonomije, a na novčanicama ne piše ko je kome poginuo. Na novčanicama koje, bez obzira na to ko je odakle i ko je kakvog političkog mišljenja, na tim novčanicama koje svi najviše cenimo stoje samo cifre i reč EURO. I taj će jednostavan tekst polako potrti sve razlike. Šta će moći da se kupi za te pare, kada ih se najzad svi domognemo, ostaje kao pitanje. Možda će, do tada, u supermarketima i savest sa isteklim rokom trajanja biti naređana u police.
-----------------------------------------------------------
Da se doveka ne "zazidamo"
U Vašem dramskom tekstu "Skela", objavljenom povodom obeležavanja dva veka od Prvog srpskog ustanka, metaforično ste, kako je književna kritika primetila, dočarali pored "prelaska na drugu obalu" i trajnost stvaranja i gradnje.
– Rekao bih da sam pokušao da predstavim našu noviju istoriju kao "brodski dnevnik" onih koji su se našli u mnogim istorijskim opasnostima, onih kojima vreme često nije bilo naklonjeno, onih koji su se morali upravljati prema različitim svetskim okolnostima, ali i onih koji su veoma često bili dezorijentisani, onih koji među svojima nisu razlikovali putovođu od slepog putnika. Ako, pak, naslov posmatramo kao metaforu građevinskog pomagala, ni izbliza nismo završili naše poslove, nismo okrovili ni narod, ni državu, ni društvo, a kako stoje stvari, kada odmaknemo skelu pitanje je šta ćemo zateći, šta će biti rezultat ovog našeg dvovekovnog, naizmeničnog "zidanja", "raziđivanja" i "zaziđivanja". Jer, vrlo često "zidamo" onako inadžijski, protiv celog sveta, oglušujući se o osnovne zakonitosti statike. Da bismo zatim sve navodno, do temelja, "razidali", odričući se i ono malo zdravog kontinuiteta, naprosto uživajući u destrukciji. Mada ima i onih koji, kao u pesmi o podizanju Skadra, smatraju da gradnja uspešno može biti okončana samo ako deo sebe doveka "zazidamo". Valjda su im vile na nekom savetovanju tako dojavile.
-----------------------------------------------------------
Politikanti i narikače
Da li imamo uopšte kulturni koncept u Srbiji i, ako postoji, da li ga treba menjati?
– Ne, nemamo. I to ne zbog ovog ili onog sastava Ministarstva kulture. Koliko shvatam uvek je postojao ovakav ili onakav lični trud, dok sredstava, kao i u svakoj siromašnoj državi, nikada nije bilo dovoljno. Mada, opet, novca je uvek bilo dovoljno za svakakve druge gluposti. Trudim se da ne budem preoštar, ali ova zemlja mi povremeno liči na deponiju, bez ikakve selekcije. Na granama drveća ispod solitera deponija kesa, na granama drveća kraj reka hulahopke, uz obale deponije plastičnih boca, na televiziji deponija politikanata i narikača, u novinama pljuvača i sveznadara...
-----------------------------------------------------------
Sudbina Kosova
Ovih dana intenzivno se odlučuje o sudbini Kosova. Kako u svemu tome biti realan?
– Hoću li nekome ličiti na čoveka koji vam "diplomatski" odgovara ako kažem da ne znam?
Marina Vulićević
[objavljeno: 16.07.2006.]
