Izvor: Politika, 16.Avg.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sarajlija aterirao u „šumadijski iglo”
Pošto je iz bezbednosnih razloga morao da napusti Sarajevo i posao profesora na vazduhoplovnoj akademiji u Rajlovcu, Zlatko Vasiljević se vratio u rodno selo Veliki Šenj i tamo napravio okruglu kuću
Kragujevac – Čudna građevina usred Velikog Šenja, nadaleko poznatog po dobrom kreču i brojnim krečanama, putnike namernike ne ostavlja ravnodušnim. Okrugla betonska kupola, prečnika osam i visine 4,5 metara, poput povećeg eskimskog igloa, mami poglede i zahteva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razjašnjenje. Otkud tu, u pitomom šumadijskom selu, pored šljivika i stada? Ko ju je i kako sagradio?
Ispod razbarušenog izgleda krije se renesansna ličnost Zlatka Vasiljevića. Po sili komunističkog sistema i bezbednosnih službi samoukog neimara, a nekada, u tom istom sistemu, profesora i predavača na vojnoj vazduhoplovnoj školi u Rajlovcu kod Sarajeva. U glavnom gradu nekadašnje republike SFRJ i sadašnje samostalne Bosne i Hercegovine, Vasiljević je živeo punih 15 godina.
– Otišao sam iz Sarajeva 1987. Ne svojom voljom. Kao i mnogi drugi koji su bili uvučeni u zakulisne političke procese, pokrenute u službama bezbednosti protiv „srpskih nacionalista" i „protivnika naroda i države". Duga je to priča, a i oni koji su bili u to umešani još su živi, pa ne bih o tome. Bolje da pričamo o nekim drugim stvarima.
Pristajemo, uz konstataciju da je bradu „do pojasa" pustio tek po povratku u rodnu Šumadiju. Naš sagovornik prihvata ovu „primedbu" sa smeškom i počinje da priča kako je sazidao neobičnu građevinu u rodnom Šenju.
– Nije to tako složena konstrukcija. Po istom sistemu se rade crkvene kupole. Poslaže se žičana armatura u krug, a posle možeš da je obložiš čim hoćeš. Ja sam se odlučio za beton, a može i lim, plastika, platno. Stvar je u tome što sve ide brzo, kad je ekipa uigrana, a i jeftino je. Mnogo manje košta nego da zidaš pravu kuću od cigala – objašnjava Zlatko.
Možda konstrukcija prvog „šumadijskog igloa" i nije tako složena, ali je namena, bar prema onom što je naš sagovornik radio i planira da radi, posve interesantna. Unutra su mašine i raznovrsni materijali za obradu.
– Može tu i da se živi, ali ja sam planirao da ovde napravim jedan radni prostor. Da imam gde da smestim mašine i sprave koje sam pabirčio godinama. Nemam neku jasnu ideju šta bih sa tim, ali nešto će mi, valjda, pasti na pamet.
Pošto je napustio Sarajevo, Zlatko je svoj život organizovao na relaciji Veliki Šenj–Kragujevac, gde trenutno živi sa suprugom i četvoro dece. Kako su mu vrata državnih službi bila zatvorena po preporuci oficira bezbednosnih službi, on je morao da se sam pobrine za posao i egzistenciju. Ali, kakve je prirode, to mu nije teško palo.
– Otvorio sam radioničicu za školsku opremu, ali kada se 2000. promenila vlast, ja sam ponovo postao žrtva. Tokom devedesetih sam dobro prolazio, a to je, biće, nekom zasmetalo, pa su narudžbine prestale da stižu. Ipak, i dalje sam imao prihode na račun tog angažmana, pošto sam u tom periodu osmislio i patentirao sobnu TV antenu tanku kao list papira – priča Zlatko.
Naš sagovornik sada ne radi ništa posebno. Sedi i razmišlja dok mu, kako kaže, ne sine neka ideja. Nema sumnje da će se to uskoro i desiti. Dogovorili smo se da ga tada ponovo posetimo u „šumadijskom iglou" usred šljivika i stada.
Brane Kartalović
[objavljeno: 17/08/2009]
