Izvor: Blic, 13.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanjaju krevet u toploj sobi
GRAČANICA - Stotinak raseljenih Srba, smeštenih u kontejnerskom naselju u Gračanici, suočeno je sa osnovnim životnim problemom - kako preživeti na minus 20. Dok hladnoća ledi kosti, dah pobeli, a srce samo što ne pukne, nekolicina mališana uspija se uz peć u kojoj tinja jedino preostalo drvo i teši se najavama da će od sutra biti malo toplije.
- Puca drvo i staklo, a kamoli ljudski organizam. Struje nema više od 48 sati. Voda je zamrzla, drva su na izmaku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne znamo šta nam je činiti niti od koga tražiti pomoć. Mi smo ničiji. Svakome je dosadila naša sudbina - kaže u ime najugroženije kategorije Gračančana Dmitar Timša, kome su i godine i život u kontejneru odavno dojadili.
- Ne spavam noćima. Ne smem. Plašim se da će me hladnoća zauvek uspavati. Znate, na minus 20 i dok si budan funkcije organizma jenjavaju, a kamoli u snu sa ovih mojih blizu 80 godina - priča Timša ogorčen što toplotu doma nije osetio od 18. marta 2004. kada su ga Albanci, sa sada preminulom suprugom, proterali iz porodične kuće uz crkvu Svetog Nikole iz Prištine.
Već ionako veliku muku razjeda pomisao na srećna vremena.
- Imali smo sve. A sada neka ovu sudbinu Bog da najvećem neprijatelju. Zima stigla, ni mladi više ne mogu da trpe hladnoću, a kamoli mi sa jednom nogom u grobu. Niko za nas ne haje. Svima smo dosadili, pa i lekarima. I Bog je digao ruke od nas. Ko se može ugrejati sa metar drva u ovoj metalnoj kutiji. Da nije ćebadi, pocrkali bismo, ali verujte, ne žalim sebe ni svoje vršnjake, žao mi je ove dece koja niti znaju šta je topla soba, niti smeju izaći na sneg. Gde da se zgreju, gde da osuše čizme. Žive zatvoreni i zatočeni. Nama ne treba gori zatvor ni ćelije - veli Timša smatrajući da su teret i rodbini i državi.
Revoltirani na ponašanje funkcionera, kako opštinskih, tako i onih iz Koordinacionog centra i Ministarstva za Kosovo i Metohiju, on kaže da oni u „naselje” svraćaju samo da opravdaju dnevnice.
- Dođu, obećaju i kidnu. Nikada ih dva puta naše oči nisu videle - tvrdi on.
Njegov najveći prijatelj, šesnaestogodišnji Nikola Stolić, prognanik iz Obilića, vreme provodi bežeći iz kontejnera. Skloni se kod vršnjaka kojima zavidi na toploti doma.
- Ne znaju oni šta znači sanjati da si u toplom. E, to se meni svakodnevno događa - reče on, dok starinu Timšu teši rečima da su javili da će otopliti za nekoliko dana.
Majka dvoje dece Stanica Velić, raseljena iz Uroševca, ne vidi izlaz niti zna kako da spase decu od promrzlina i nehigijene.
- Potrošili smo drva, para nemam da kupim niti ima šanse da se neko bar na ovu decu smiluje. Uz sve to voda je zamrzla, više nemam ni čist veš, niti čiste odeće da ih presvučem - kaže ona.
Radost i osmeh na njenom licu su, kako veli, presahli.
- Nismo se obradovali ni za Novu godinu, ni za Božić. Niko se nije setio da u kontejnerima žive deca i da su ona najugroženija kategorija ljudi na ovozemaljskoj kugli. Noćima ne spavamo. Temperatura napolju pada 20 stepeni ispod nule, a verujte, ovde u nazovisobi još za nekoliko stepeni. Plašim se da će mi se deca smrznuti, a onda šta će mi život. Čvrsto sam odlučila da sa prvim zracima sunca bežim, jer je i pod beogradskom Gazelom bolje nego u ovom stradalištu - sa ogorčenjem i skoro prezirom zbori Stanica.
Dok se njena deca privijaju uz improvizovani šporet u kome jedno jedino drvo tinja i održava temperaturu od minus sedam u „sobici”, Stanica već umorna od zapomaganja kaže da pomoć više i ne traže.
- Neka i dalje daju onima koji imaju svoj krov nad glavom i čija deca spavaju u toplom krevetu - prozbori ona.
