Izvor: S media, 22.Dec.2011, 15:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samohrani otac: Vratite mi moju decu! (VIDEO)
Rade Đuran je davne 1978. godine iz jednog sela kod Bosanskog Grahova stigao u Beograd. U Kotežu je kupio plac i napravio kuću.
- Svoju nevenčanu suprugu sam upoznao poprilično kasno – počinje Rade svoju ispovest za S media portal. - Počeli smo zajedno da živimo 2000. godine, a moja kćerka se rodila godinu dana kasnije. Postao sam otac u 43. godini života.
Milan Stjepanović: „Kostolomac“ koji vraća u život (VIDEO)
Šampion u invalidskim kolicima >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << (VIDEO)
I ovo je Srbija: Sa 30 godina uči da čita i piše!(VIDEO)
Nažalost, bračna zajednica nije dugo trajala. Žena ga je napustila i ostavila kćerkicu da živi sa tatom. U tom periodu Radetu su stigli i roditelji iz Bosne.
- Nije mi bilo teško da podižem devojčicu. Uzeo sam porodiljsko bolovanje. Dobro sam se snašao u ulozi samohranog oca, ali sam ipak želeo da moja kćerka raste uz majku. Tako smo ponovo pokušali da živimo zajedno. Dobili smo i drugo dete, sina. Moja nevenčana supruga me je opet ostavila, ovaj put zauvek. Sin je pripao meni, jer sam i o našoj kćerki brinuo ja – prepričava naš sagovornik.
Tata na porodiljskom bolovanju
Činilo se da život napokon ima miran toku u kući Đuran. Rade je te 2004. godine bio jako popularan. Novine su pisale o njegovom životu sa dve bebice. O njemu su pisali kao o primernom samohranom ocu, posvećenom svojoj deci.
- Novine su pisale o meni i životu sa dvoje dece. Moji roditelji su bili tu. Dok su bili sa mnom pomagali su mi, pogotovo moja pokojna majka. Ona je umrla 2005. godine, a oca su mi smestili u Centar za brigu o starim licima, jer mu je bila potrebna dodatna nega, pošto je posle majčine smrti imao psihičkih poteškoća. Ja sam pet godina bio što na porodiljskom bolovanju, što na bolovanju za posebnu negu dece. Brinuo sam o deci sve do 2009. godine, kada su mi ih oduzeli - jecajući priča Rade.
Kobni prelom noge
Zbrka u životima aktera priče počinje zbog jednog preloma noge. U tom periodu Rade je radio u građevinskom preduzeću „Geosonda“ na rukovođenju teškim mašinama; Ružica je išla u prvi razred osnovne škole, a Boško u obdanište. Rade se priseća kobnog dana kada je njegov život počeo da dobija obrise horora:
-Tog jutra sam odveo kćerkicu u školu, a sina u vrtić. Ispred vrtića sam pao i slomio nogu. Kada sam stigao kući iz bolnice gde su mi stavili gips pozvao sam Centar i tražio da mi donesu štake radi lakšeg kretanja. Oni su došli i uzeli mi kćerku. Sutradan su me zvali da dođem u Centar, sa obrazloženjem da povedem kćerku kući. Bila je to moja greška, jer tada su mi oduzeli i sina! Kao razlog su naveli da je moja kuća neuslovna, da nemam drva ni šporet, što nije bilo tačno; rekli su još i da zanemarujem svoju decu i da ne mogu da se staram o njima – priča Rade kroz suze.
Veštak: Deca žele oca!
Tokom višegodišnjeg spora Radeta Đurana sa Centrom za socijalni rad Palilula, angažovan je i veštak koji je ocenjivao psihološki profil mališana koji ne rastu uz oca. U njegovom izveštaju stoji:
„Potrebno je pružiti psihološku i pedagošku pomoć R. i B. Đuran u približavanju njihovom ocu, kao i u školskom radu. Deca imaju zajedničko mišljenje o viđanju sa ocem. I B. i R. žele da se viđaju sa ocem. U najboljem interesu dece je da održavaju kontakt sa ocem i da postepeno obnavljaju odnos sa njim koji je sticajem životnih okolnosti narušen.“
Maratonski proces
Od tog trenutka počinju „sudske zavrzlame“ oko slučaja Đuran. Rade pokreće tužbu u kojoj traži da mu deca budu vraćena. Dok traje proces, Rade dobija dozvolu da povremeno viđa decu u Centru za socijalni rad. Dani, nedelje, meseci, godine prolaze u tužbama, protivtužbama, veštačenjima, dopisima, privremenim merama, pobijanjima tužbi... Rade uz jecaj kaže:
- Bilo bi mi lakše da su mi odmah decu uzeli po rođenju, a ne kad smo zajedno proveli tolike godine! U trenutku kad su ih odveli od mene kćerka je imala osam godina, a sin sedam. Mesec dana nisam znao gde su! Bio sam lud od brige. Onda sam dobio dozvolu da ih viđam u Centru za socijalni rad. Ima više od godinu dana kako ih viđam dva dana u sedmici po sat vremena. Zbog mog stalnog odsustva premešten sam na niže radno mesto. Više ne rukovodim teškim mašinama, radim kao pomoćni radnik...
Odgovor iz Centra za socijalni rad Palilula
Na poziv S media portala da se Centar za socijalni rad Palilula izjasni u vezi sučaja Đuran, dobili smo dopis u kom stoji:
„Zbog poštovanja obaveze poverljivosti o podacima korisnika usluga Gradskog centra za socijani rad u Beogradu, nismo u mogućnosti da pružimo podatke o ishodima procene i nađenim indikacijama za neodložnu ili hitnu intervenciju u pojedinačnom slučaju odvajanja dece od primarne porodice. Pored toga, s obzirom da je javnost iskuljučena iz rada na slučaju, ne možemo ni da odgovorimo na pitanja u vezi sa tekućim slučajnim i sudskim postupcima u vođenju pojedinačnog slučaja.“
Očaj koji ne prestaje
Nervi pod stresom popuštaju, pa zbog sve češćih verbalnih Đuranovih pretnji, protiv njega Centar za socijalni rad Palilula pokreće tužbu za nasilno ponašanje. Borba koju Rade već skoro tri godine vodi da bi njegova deca ponovo bila uz njega, kako sam kaže, iscrpljuje ga i fizički i psihički. Policija mu postaje redovan gost u kući.
-Moj dom često posećuje policija. Ponekad me privedu iz, kako oni kažu, bezbednosnih razloga. Sutradan me puste... Ja jesam brz na jeziku, ali nisam nasilan. Pa da sam nasilan, za ove tri godine ostvario bih barem jednu od tih pretnji! Meni je nekad prosto lakše da psujem i pretim, a to je nekako srpski, zar ne? Zar i vi ne biste isto radili da ste u mojoj koži – pita očajni otac.
Željan sam sopstvene dece!
Trenutno Rade živi u nadi da će se sve rešiti i da će deca napokon biti sa njim. Na najnoviju presudu o delimičnom lišavanju roditeljskog prava advokatica Vera Totić podnela je tužbu. Ipak, Rade ne krije sreću što ima mogućnost da se više viđa sa decom.
- Novi predloženi oblik viđanja sa decom biće prelaz za njihov povratak kući. Bićemo više zajedno. Viđaću ih subotom celi dan, a posle ću imati mogućnost da ih izvodim vikendom kući. Jedva čekam da mi se kuća ispuni njihovim smehom! I još nešto da vam kažem: dok su deca pored živog oca pod nadzorom države, mnoga druga prosjače po ulicama Beograda i niko o njima ne brine, pa ni država. Da li je to vama normalno? – kaže sagovornik S media portala.
Tatjana Vrećo
