Izvor: Politika, 22.Okt.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sama među hiljadu Albanaca
Nataša Marković, jedina Srpkinja u Brežaniku, selu na putu između Peći i Goraždevca, posle smrti sestre, živi svoje metohijske dane
Brežanik, Peć – Na četvrtom kilometru magistralnog puta Peć–Goraždevac, u selu Brežanik, među hiljadu Albanaca, sama, zaboravljena od svih, svoje metohijske dane živi Nataša Marković, hrabra i neustrašiva srpska duša.
U maju ove godine, kada joj je umrla sestra, s kojom je poslednjih 13 godina preživljavala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svakodnevnu strahotu, nasrtaje dojučerašnjih komšija, ova Srpkinja koja je prevalila šestu deceniju živi u kući svog komšije, Srbina, jer je njena u leto 1999. godine, kao i 23 ostale srpske kuće, do temelja porušena.
Napadali su ih Albanci iz sela Lođa, OVK je palila sve pred sobom, a Nataša i Slobodanka, koja je „umrla zbog nebrige, jer nije bilo ni hrane ni insulina za nju”, mesec dana su proboravile u šumi, sa svojih desetak koza i nekoliko kučića, hraneći se koprivama, zeljem ako ga je gde imalo, i lišćem, istim onim koje su koze brstele.
Najteže Nataši pada što je država Srbija zaboravila. Već nekoliko godina bez ikakve pomoći, bez ijednog dinara, živi u albanskom okruženju, u grotlu, nadomak Peći, gde joj svakodnevno haraju imanje, seku voćke, a u mrklu noć, kada se sve utiša, oko kuće šetaju…
– Od maja meseca, kada mi je sestra umrla, sama sam, ali i s Bogom. Ode mi sestra, jer nije bilo insulina ni hrane. Nekako smo zajedno preživljavale ovu našu golgotu, a najteže nam je padao muk srpske države. Tražile smo pomoć svuda, odlazile u našu policiju, u KPS u Goraždevac, ali ništa – govori Nataša, promišljeno, onako kako i priliči metohijskoj ženi, dok usput navodi da je nekad bila student Beogradskog univerziteta.
Naučila je za ovih 13 godina nekoliko stranih jezika. Govori rumunski, nemački, engleski, a učila je onako usput, sve u zavisnosti od toga kako je koja inostrana vojska ili policija dolazila. Priča dok joj teške suze padaju na otvrdle ruke. Nekoliko koza i pasa danas su joj jedini prijatelji.
– Sve se promenilo te 1999. godine, kada je za noć otišlo više od 20 srpskih kuća. Gorelo je metohijsko nebo, a nas dve, ne želeći nikud, otisle smo se u šumu. I to prođe, ali posle naiđe tegoba. Evo, već petu godinu ni dinara iz Srbije ne dobijam. Obolela sam, kao i moja sestra posle rata, a niti imam ličnu kartu niti zdravstvenu knjižicu–kazuje nam ova hrabra i gorda žena, dok sedimo na nekakvim panjevima, a metohijsko sunce se prosulo po utrini.
A Nataša ima pet hektara i 26 ari plodne zemlje, ali to sada rade neki Albanci, preoravaju joj livade i njive, posekli 50 stabala oraha, na desetine stabala voćki.
Potrebno je Nataši sve, od obuće, odeće do pokućstva.
– Nemam šta od crnine da obučem. A, ide zima, a trebala bi mi neka deblja jakna, crna, da bar tamo u zimu na zadušnice sestri izađem – slušamo njenu priču, dok ljudi s kojima smo došli, iz pokrajinskog Crvenog krsta, iznose nešto namirnica koje su doneli. Dodadosmo i mi ono malo što smo uspeli da ponesemo.
– Kupila sam ručnu testeru. Polako ću ovako svaki dan dok se sunce ne ugasi, do pred noć, da testerišem koliko mogu. Tek odnedavno počela sam da izlazim iz ovog mog začaranog kruga. Odem peške do Peći, onako sva u strahu, utrnula, ali s verom u Boga da mi se ništa neće dogoditi. Znam da me čuva Bog, ovo moje jedno jedino metohijsko nebo, ovi vetrovi s Prokletija – kazuje Nataša.
Potrebna joj je pomoć, ako ništa drugo, a ono da joj se bar doturi crna jakna, jedna šerpa, a i da neko pomogne da ova hrabra, metohijska Srpkinja, čije je vekovno ognjište ovde u Brežaniku, dobije bar zdravstvenu knjižicu, da može da se leči. Da, kako kaže, ne ode kao njena sestra jer je zatajila lekarska pomoć, a „mogla je i pored svih nevolja još dugo poživeti”.
Biljana Radomirović
objavljeno: 22.10.2012.
